Милош Тутуш: Осврт на мелодраму „Пу спас за све нас“

9. маја 2018. - 10:45

Осврт на мелодраму „Пу спас за све нас“

По дневнику Дијане Будисављевић

Текст: Нина  Џувер
Игра: Јелена Пузић
Клавир: Ана Васић
Музика: Матија Анђелковић
Стручни сарадници: Ђорђе Мамула и Ана Самарџић
Маска: Катарина Милошевић
Дизајн: Александра Андрић
Извршна продукција: Наташа Новаковић и Стефан Урош Тешић

Мелодрама се изводи у Установи културе „Вук Стефановић Караџић“ у Београду

Оно што је хришћанство у самом почетку обележило и учинило јединим новим под Сунцем јесте страдање на крсту и васкрсење. Васкрсење се као појам јављало и обећавало и у другим религијама али парадокс спасења кроз страдање је био незмислив уму човека антике једнако као и човеку данашњице. На исти начин као што је и свима, осим хришћанима, парадоксална тврдња да је Богочовек Исус Христос управо разапет на Крсту, са трновим венцем на глави, Цар Славе, Цар читаве творевине. Бог који се распећем и страдањем крунише над својом творевином и спасава је!

И старозаветна историја домостроја спасења нам нуди повести о страдању и сведочи људску запитаност над овим искушењем палога човека. Страдају сви праведници и невини редом, од Авеља, преко целомудреног Јосифа, пророка, младића у вавилонској пећи до чудесног страдалника . праведнога Јова. Вечито је питање зашто? Једини одговор је: Христос.

Каже се да је историја човечанства историја ратовања, а самим тим и историја људског страдања и патње. Но, ниједан век није тако „обогатио“ ту историју људског страдања као двадесети век. Са своја два светска поклања, без осталих ратова, а било их је још много, превише… Два светска поклања у тако кратком року су потпуни пораз и проказ претходних векова – почев од хуманизма и ренесансе, преко револуција и просветитељства и индустријализација и напокон технолошке цивилизације. Сво то људско знање и умеће акумулирано током неколико векова сада је стављено само у службу једног циља – уништења другог људског бића.

Злочини: неизрециви, неописиви и некажњени. А затим – злочин над злочином – заборав. Брисање трага о злочину: са једне стране хришћанска традиција и посланство – мученика- мартира – сведока Христовог; а са друге стране силе таме које хоће да се сведочење затре. Јер крв мученика је семе нових хришћана…

Никада до тада Западна „хришћанска“ цивилизација није показала у тој мери своје изопачење и потврдила   узајамност правилног исповедања и правоживљења. Више пута су то показали чинећи злочине над невинима под барјаком са крстом, али никда као до тада. Непријатељи су им постали изворни, неокрњени лик Христов, и Невеста Његова, Црква и носиоци печата дара Духа Светога. Кроз уништење народа Божијег треба уништити  Цркву и њено вечно памћење.

Када је Господ страдао, од тренутка молитве у Гетсиманији, па преко Јудиног издајничког целива, хапшења, суђења, мучења и на крају распећа, само једна личност му је притекла у помоћ у страдању. Пастир је ударен и овце су се разбежале. Пут страдања прате Богомајка,Марија Клеопова,  Марија Магдалена и Јован Богослов. Док Господ  носи крст ка Голготи и посустаје под теретом Јеванђеље нам сведочи и о човеку по имену Симон из Кирине коме дадоше да помогне Господу да понесе крст.

Ако се хрватски геноцид над православним Србима упореди са страдањем које је Господ претрпео пролазећи  Via Dolorosa, онда је Дијана Будисављевић Симон из Кирине. Сапатница и самученица страдања. Сведочење страдања какво је она преживела је мучеништво без крви. Непрестано гледати толико безумно зло и смрт и покушавати га ублажити. Велику одважност духа и правдољубивост срца је изискивао Дијанин подвиг. Жртвовање и сараспињање себе страдалницима. И то оним најневинијим, деци, која немогу ни да појме разлоге и узроке свога страдања. Ова христолика жртва и оправдава Дијанину фреску у храму у Млаки. А потом, након страдања крви и меса – страдање сећања. Након геноцида над народом, геноцид над сећањем, историјом, културом и идентитетом.

Прво се десило и прошло. Као и страдање Витлејемских младенаца. Друго још траје. Борба се води за свест сваког појединца понаособ. Лучу незаборава као и увек држи Црква Христова. Али потребни су и овоземаљски, живи сведоци, носиоци луче, нове Дијане. Нови тихи гласови Истине који вапе народу отупелом и оглувелом.

Ово сведочење су на себе преузели, на жалост малобројни, освешћени људи од науке.  Али, и једна девојка која нам сведочи отеловљујући Дијанин лик и речи на наше очи и уши.

Млада глумица Јелена Пузић, у улози Дијане Будисављевић у нешто више од сат времена сведочи  нам сво мучеништво, страдање и патње срца ове храбре жене.

Интелигентно постављена сценографија: сто и столица састављени из по две половине – једне скромне, грубо обрађене и друге, фине, стилске – сведоче време рата и по рату. На столу – драгоцена картотека, тачно на средини, на споју, јер припада у оба времена. Пратња: клавир и дечији вапаји. А на сред сцене: Дијана. Сјајно одрађена костимографија и шминка и потпуна трансформација очаравајуће Јелене. Дијана се обраћа своме супругу и кућној помоћници, приповедајући на тај начин своју мучну свакодневницу. Обиласци деце и логора, састанци са усташама и борба за боље услове за лечење деце. Отмена фигура, нарушеног здравља, лице које мимиком сведочи страдање кроз које пролази и глас и очи које сведоче расположења и патње душе и срца. Лично бих посебно издвојио глумичину трансформацију очију – особу са тако живим, топлим, бистрим, оштрим тамним очима одједном  гледамо са испијеним, напаћеним очима, пресахлим од бола и суза.

Страдање човека у потпуности мења. Све дојучерашње ситнице из свакодневнице сада се чине тако далеким и небитним. Једини смисао живота постаје смисленост жртве. Мајсторски одигране афективне реакције. Неколико музичких нумера, мелодијом и текстом одлично уклопљених у атмосферу у којој гледалац пребива док му се груди стежу заједно са Дијаниним. Дирљива и потресна успаванка. Картотека као чедо – срце са довољно места и љубави за сву децу која страдају. Срце мајке је срце Богомајке. Ова сцена ме подсетила на песме Триода на службама повечерја Великог Петка и јутрење Велике Суботе. Затим, сломљена, на коленима, окренута леђима публици, оплакује оне које није успела да спаси. У тој сцени је још један парадокс: захваљујући глумичиној физичкој конституцији и позицији на сцени добијамо трачак неке старе, пређашње, изгубљене Дијане. Елегантна силуета њеног тела сведочи женску нежност и лепоту које су се повукле пред мужевним држањем у страдању.

Ловорике и разнобојне руже Јелени Пузић. Овом улогом је заузела посебно место на нашој уметничкој сцени.

Сведочење о Дијани и о Јасеновцу је сведочење о сили Васкрсења Христовог. Опет се са Златоустом може клицати:“Смрти где ти је жалац, аде где ти је победа“

Надам се да ће причу о Дијани и жртвама чути што већи број људи, како због потомака злочинаца, за њихово добро, тако и због народа који је жртвован.

А за то време, вером у Васкрслога Христа, остајемо са вером да су се сва деца сјединила са онима које су чежњиво дозивала, како се и Дијана нада за једно дете. А Јасеновац се узидао у Небески Јерусалим, и тиме је за вечност несакривен.

Христос Васкрсе!

Милош Тутуш