Izaberite stranicu

Мјештани Пода и Криве плоче надомак Даниловграда одлучили су да обнове сеоску цркву посвећену Светом Николи. Тај храм, према подацима из даниловградског музеја, подигнут је крајем 16. и почетком 17. вијека. Потом су цркву Турци срушили 1877. године, али вриједни житељи тог краја обновили су је 1889. године, о чему свједочи и плоча изнад улаза. Док је било мира, испод сводова цркве чула се божја служба, али све је то пореметио Други свјетски рат. На Аранђеловдан 1943. године Њемци су из правца Даниловграда гађали партизанске положаје у Подима и Кривој плочи, а неколико граната погодило је цркву. Остаци граната и данас се могу наћи у околини цркве и на оближњим имањима, а мјештани су нам показали дјелове експлозивних направа које годинама откопавају приликом обраде имања. Од њемачких граната из тога доба страдала је и Црква Светих Врачева у Слатини испред које је Свети Петар Цетињски 1796. године причестио Црногорце уочи Мартинићке битке. Храм у Подима од 1943. је потпуно запуштен и скоро заборављен и као бројни у Црној Гори платио је данак идеологији која није била благонаклона према религији. Срећом, та времена су давно прошла па су прошле године мјештани са сеоским парохом очистили храм и дали обећање да ће цркву обновити и вратити је народу овога краја.
– У старој Југославији и у периоду који јој је претходио испред цркве су се одржавали народни сабори, играла се народна кола и на пригодан начин се прослављао дан Светог Николе. Око цркве је гробље и овдје почивају бројни преци угледних бјелопавлићких и осталих братстава, попут Томашевића, Мишковића, Јововића, Брајовића, Ћупића… Било је у то вријеме пуно становника у овим селима, а радила је и школа у оближњој Слатини. Данас више нема народа, а нема ни школе, али срамота је да се црква не обнови и означи духовни препород овог краја. Надамо се у Бога и да ће нова црква вратити мјешптане на њихова огњишта, како би се засутавило пропадање овог краја – каже мјештанин Рајко Мишковић.
Миливоје Ђуровић живи само на стотинак метара од цркве и објашњава да је обнова храма насушна потреба овог краја. Он позива људе добре воље, а посебно оне који су расути по цијелом свијету, а родом су из овог краја, да помогну колико могу, јер Бог помаже само онима који и њему помажу. Када се то деси, Миливоје не сумња да ће црква осванути у новом руху и да ће се након скоро 70 година духовне тишине чути црквено звоно у Подима и Кривој плочи.
– Драго ми је што се неко сјетио да покрене причу о обнови овог храма. Ваљда ћемо цркву обновити да изгледа као и прије 70 година, јер то она и заслужује – појашњава Ђуровић.
Свештеник Предраг Катанић, парох јеленачко-подострошки, каже да су мјештани својим рукама очистили унутрашњост храма и из њега избацили на тоне камена. Чак су морали и да ишчупају неколико стабала која су се разгранала под полусрушеним кровом.
– Уз помоћ Божју и наших парохијана, надамо се да ћемо скупити средства да обновимо храм и вратимо духовни живот у ова села. С црквом ће, надам се, васкрснути и село и барем неко ће се вратити на своје запуштено и заборављено огњиште – поручује Катанић.
Највише захвални Митрополиту
И Радоман Мишковић свим срцем је за обнову сеоског храма. По њему, та идеја је последица повратка народа Богу, вјери и православљу који су одвајкада одржавали и спасавали људе из овог краја.
– За све можемо да захвалимо нашем свештенику Предрагу, али и даниловградском пароху Слободану Зековићу, али највећу захвалност дугујемо Митрополији црногорско-приморској и нашем митрополиту господину Амфилохију. Је ли Бог дао да народ долази у цркву и да се враћа својој вјери – каже Радоман.
Пут лош, воде ни капи
У Подима би требало санирати и пут који води до кућа Ђуровића. Како нам је рекао Миливоје, засад нико од надлежних из општине Даниловград није наложио пробијање или насипање ни метра пута до његове куће. Ради се о макадамском правцу од око 500 метара, који је на неким мјестима непроходан за путничка возила. Миливоје Ђуровић је сам, ћускијом, лопатом и крампом, годинама пробијао и насипао пут, па се данас некако може доћи до његовог дома и храма.
– Помагали су и мјештани, али богами ја најбоље знам како је било тешко пробијати цесту кроз овај камен. Очекујем да неко коначно окрене главу на ових пола километра цесте како бих могао до куће да долазим као и остали свијет, а не да будем одсјечен од града и цивилизације чим падну кише или снијег – поручује Ђуровић.
У Подима нема ни питке вода. Иако у овом крају извора има на претек, а у близини је и Слатина одакле се и данас Даниловград снабдијева водом за пиће, наш саговорник нема воде у кући и сваки дан мора да пјешачи до оближњег извора. Ђуровић се нада да ће и томе доћи крај и да ће се неко сјетити да обезбиједи водовод за ова села.

Иван Милошевић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This