Најава: Вече посвећено попу Луки Ђуровићу

14. априла 2018. - 15:58

Удружење грађана и поштовалаца Бјелопавлића „Бијели Павле“ – Даниловград

Вас позива

на културно-духовно вече

Поп Лука Ђуровић

народни трибун, просветитељ, бунтовник

У програму учествују:

 Митрополит Амфилохије

Јелица Илић, историчар Народног Музеја у Зајечару

Томаш Ћоровић, публициста

Перо Радоњић, историчар

Огњен Јововић, предсједник удружења Бјелопавлића

Миленко Калезић и Веселин Ашанин, Народни гуслари

Етно група „Дарови Светог Јована Владимира“

Водитељ програма, Милан Стојовић

Уторак, 17. април 2018. године у 19:00 часова

сала Центра за културу, Даниловград

ПРОСВЈЕТИТЕЉ НЕМИРНОГ ДУХА-ПОП ЛУКА ЂУРОВИЋ

 

Мало је данас Бјелопавлића који знају да је њихов племеник, поп и учитељ, народни трибун и бунтовник, харизматични харамбаша, поп Лука Ђуровић (1840-1918),[1] старином из овог краја, оснивач варошице Шавник! Био је задуго једна од најзанимивијих личности ове варошице и уопште Дробњака друге половине XIX вијека. У старим књигама и љетописима школа налазимо његово име. Међутим, прве фотографије са више података о њему и његовој породици сријећемо тек у обимној студији Томаша Ћоровића о Шавнику и његовим становницима.

Наиме, када је 1861. године, на саставцима ”шавницима” три ријеке, међу падинама Сињавине, Дурмитора и Војника, бунтовник са Сретње из Бјелопавлића, поп Лука Ђуровић,  саградио прву кућу са сламеним кровом, није могао ни слутити да тиме удара темеље једној новој вароши.[2] Баш као да је добри дух хтио благословити овај крај крстом и као да су под његовим прстом, који благосиља, остали дубоки трагови у сјеновитом терену. Тако изгледају четири кањона, који се код Шавника скоро под правим углом спајају. Управо ту, на том мјесту, 1862. године, поп Лука сагради мали хан.

”Први који је овдје начинио кућу био је поп Лука Ђуровић, као што је поменуто. Те године бијаше кренуо он у Србију преко Турске, али није био свештеник, да што заради. На путу сврати овдје, у мјесто гдје ничег другог немаше, до јединог врбовог шибља. Он сам каже, а и други, толико је било врбовине поред обала ријеке Буковице, Бијеле и Шавника, да би се у њу могло тада сакрити 5 баталиона војске, да за њу нико не зна. Ту, дакле, он сагради мали хан, гдје је околним сељацима продавао заједно с Јевтом Јауковићем ситније трговачке ствари: кафу, шећер, дуван и ракију;-а главне им мјере бјеху: капа, прегршт и нека стара литра (бочица) за ракију”[3]…, записа тада, између осталог, Косто Лучић, учитељ из Шавника, писац љетописа школе дробњачке.

Како је први саградио кућу на мјесту гдје ће касније нићи варошица Шавник, сматра се за њеног оснивача. Лука Ђуровић је у јавном и културном животу Шавника био присутан пуних педесет година. Био један од првих учитеља у Шавнику, свештеник, народни пјесник, национални радник, оснивач шавничке читаонице, организатор позоришне трупе и носилац многих других значајних активности…

Према неким подацима рођен је око 1840. године, негдје између Ужичке Пожеге и Горњег Милановца, у породици скорашњих досељеника из Бјелопавлића. Отац попа Луке, чије име је остало непознато, ожењен је био од Контића, из Пјешиваца. У вријеме гладних година иселио је из Бјелопавлића у Србију.[4]

Лука је био јединац син у родитеља (имао је још двије сестре Добрицу и Госпаву), био је доста слабашна здравља, али изузетне бистрине, па га родитељи  послаше у један од манастира у Овчарско-кабларској клисури, како би се учио писмености, да би једног дана постао свештеник.

Због несташног понашања родитељи му бјеху много љути, посебно мајка, која и одлучи да затражи помоћ и одведе га са собом у манастир Острог. У путу сазнадоше да је брат његове мајке, ујак му, Мишур Контић, због зулума никшићких турака избјегао 1859. године са породицом у дробњачко село Превиш, гдје је радио у млину код Томића, на ријеци Шавник.

У зиму 1861. године Лука са мајком дође код ујака Мишура на виђење и ту се код њега задржа неко вријеме. Он га као бистар, искусан и старији човјек наговори да ту и остане. Мишур је сматрао да на тако прометном караванском мјесту, у средишту племена Дробњак, има будућности за његовог сестрића Луку. Говораше му Мишур да је то Богом дано мјесто за живот, раскршће путева, ту су и главни мостови на ријекама, Зборна главица за цијело племе… Тако и би. Лука послуша савјете ујака, остаде и 1861. године сагради прву кућу при самом ушћу ријеке Шавник у Буковицу, на ријечном наносу. У договору са Радем Шујовим Караџићем обновише петњички млин и отворише хан са дућаном.

Како им посао добро крену, поп Лука о међудневици сувомеђом сазида приземљушу на самом ушћу рјечице Шавник (касније тако назване) у Буковицу. Та прва кућа је била приземљуша, озидана сувомеђом а покривена разном сламом и кровином. То је била и прва кућа саграђена у Шавнику.

Њему ће ускоро као испомоћ у раду, у хану, стићи сестре Добрица и Госпава, које су се убрзо удале у Шавнику, Добрица за Стевана Пекића са Превиша, а Госпава, за Кара Павића, из Озринића. Њихово потомство је играло значајну улогу у каснијем развоју Шавника. Међутим, немиран дух му није дао да се задовољи само радом у свом хану.

Лука је са капетаном Живком Пекићем и Дробњацима саградио и прву школу, у којој је започео описмењавање дурмиторске дјеце. Према љетопису школе у манастиру Острог, који је писао поп Јован Дамјановић, учитељ из 1885. године, стоји да је Лука Ђуровић био учитељ у овој школи од 1864. до 1867. године, док школа због појаве колере није била укинута. Остало је упамћено да је код њега једне зиме добјегао Васа Пелагић. Ови свештеници-бунтовници ће заједнички написати Протестно писмо Богу.

Од 1872. до 1874. године Лука ради као учитељ на Језерима, у Врелима и Жабљаку, који су тада били ван црногорске територије. Тада је Лука као учитељ на Језерима, по налогу са Цетиња, обављао и значајне политичке задатке. У државном архиву на Цетињу сачувана су и три његова писма из новембра 1874. године, упућена војводи Божу Петровићу, тадашњем предсједнику Сената. Послије ослобођења Никшића од Турака, Лука Ђуровић је једну годину био учитељ у овој вароши. Поп Лука је опет једну годину био учитељ у Шавнику, а онда је школске 1904/05. на његову интервенцију, а по одобрењу Министарства просвјете, у том мјесту отворена и прва женска школа.

Уживао је Лука велику подршку и поштовање цијелих Дробњака, а био је познат и као народни пјесник, док је као учитељ и грађанин био достојан поштовања. Он се као школован човјек, широких погледа и велике елоквенције појављивао и у улози адвоката грађанству, пишући разне молбе, жалбе али и притужбе. О томе колики је углед у Дробњацима уживао говори можда најбоље податак, да је када је 1898. године у Шавнику основана прва читаоница за њеног првог предсједника изабран управо поп Лука Ђуровић.

Веома је интеренсантна његова животна прича. У доба Херцеговачког устанка, одмах по његовом избијању, средином 1875. приступио устаницима и био писар код Лазара Сочице, једног од вођа устанка. Убрзо је Лука дошао у сукоб са Сочицом, који га је касније отпустио и поред интервенције војводе Петра Вукотића. Лука је тада прешао код војводе Пека Павловића и његових јајоша, држао је везе са Дубровником гдје су се налазили угледни руски конзул Јонин, страна представништва, али и велики број Срба из разних крајева, који су ту дошли да буду близу фронта.

Чешки љекар Бохумил Боучек је написао да је књаз Никола попу Луки за ратне заслуге у устанку дао Медаљу за храброст и лијеп ханџар. Лука, који је био необично храбар је у боју, уочи Божића 1876. године заробио четворицу Турака који су касније ратовали са њим и били веома храбри и њему одани. Он се у Дубровнику састајао и са многим познатим личностима, Љубом Ненадовићем и др.

Краће вријеме, око годину дана, задржао се у манастиру Пива. Потом одлази за источну Србију, гдје је добио парохију у селу Горња Бела Река, у Црноречком округу, у Зајечарском срезу. У истом селу населио се са њим и његов брат од ујака Радосав Контић, гдје је био учитељ, а касније и општински писар. Лукин син Михаило је у међувремену учио гимназију и богословију у Зајечару и Неготину.

Међутим, убрзо по избијању Тимочке буне, 21. октобра 1883. године, поп Лука се нашао у њеном вртлогу. Он се у документима о Тимочкој буни помиње као коловођа међу бунтовницима, и командант при нападу бунтовника на Зајечар. Своју велику популарност и говорнички дар поп Лука је успио да искористи и да заталаса народ, да бројне сељаке прикључи устаницима, против режима краља Милана. У ноћи између 26. и 27. октобра 1883. године поп Лука је лично командовао нападом на Зајечар…

Послије слома Тимочке бине успио је да побјегне у Бугарску, заједно са истакнутим вођама и Николом Пашићем. У јесен 1885. године српске власти су учеснике Тимочке буне протјерале у Бугарску, у округ Видин. Са њима и породицу попа Луке. У његовом одсуству Пријеки суд у Зајечару изрекао му је смртну казну! Тада је посебну пажњу изазвао проглас радикала избјеглих у Бугарску. Тај документ је био познат под називом Изјава српских емиграната о устанку у Србији, преведен је био на седам језика и упућен многим тадашњим новинама. Потписале су га вође радикала, а поред Николе Пашића и Аце Станојевића налази се потпис и Луке Ђуровића.

Послије неког времена, а по договору Српско-бугарских власти породица попа Луке прелази у мјесто Тозлук-Трновски округ, који је тада био настањен Црногорцима и Турцима. Ту је живио у великој немаштини до 15. маја 1886. године, када су се сви Црногорци одатле раселили и махом прешли у Србију. Поред породице попа Луке и војводе Пека Павловића у Козлуку тада оста само њих неколико. Безнадежно покушавајући да оде из Бугарске поп Лука је кренуо за Цариград, али се обрео у селу Езерче у близини Варне. Тада је упутио писмо црногорским вастима тражећи пасош и новчану помоћ да се врати у Црну Гору.[5]

Он ће се убрзо потом, преко Македоније, Албаније и Скадра илегално пребацити у Шавник, али је везе са Народном радикалном странком Николе Пашића одржавао до краја живота.

Претпоставља се да је Луки након повратка из Србије, односно Бугарске, 1884. године у Србији умрла жена и да је тада обећао митрополиту Митрофану Бану да ће се замонашити, али изгледа да то није ишло баш тако лако.

Краљ Никола је 1883. покушавао на све начине да поправи односе са Србијом, јер је на хиљаде гладних црногорских породица чекало тамо на усељење. Тако је поп Лука платио цијену исељења, јер је ухапшен у јуну 1884. са 12 људи приликом прелаза преко Таре и доведен у тамницу на Цетиње.

Послије проблема око дизања Тимочке буне, Лука је једно вријеме провео у Дробњаку. Познато је да је управо он одржао опроштајни говор бану Новици Церовићу, о чему је писао и Глас Црногорца. Према доступним документима, он је 1900. године био и ревизор, а тада је већ био ”умировљени свештеник парохије бијељанске.”

Лукин јединац син Михаило је рођен 1868. године. Завршио је у Зајечару пет разреда Гимназије, а богословску школу у Буковику код Неготина. Оженио се био Госпавом, кћерком Ђура Поповића из Цетиња, главног школског надзорника у Књажевини. За свештеника је рукоположен 16. октобра 1894. године у манастиру Ћелија пиперска, добивши парохију у Бијелој код Шавника.

Михаило Ђуровић, свештеник бијељански био је учитељ кога су ђаци највише вољели. Као учитељ је почео школске 1898/99, радећи укупно 14 година, све до балканских ратова. У том периоду једну годину је провео у Неготинској крајини, али је због љубоморе попадије Госпаве и лијепих Влахиња морао назад у Шавник! Поп Михаило Ђуровић се у монографији културно-умјетничког друштва Захумље, основаног 1898. године, помиње међу оснивачима и његовим првим члановима.

У вријеме балканских ратова био је војни свештеник у Дробњачком батаљону. Разболио се од туберкулозе која је тада харала у Метохији, након чега се вратио у Шавник, гдје је убрзо затим и умро 1913. године. Сахрањен је уз Шавничку цркву, са десне стране. Пет година касније, 1918, претпоставља се, у вријеме када је харала чувена шпањолка, умро је и његов отац, поп Лука. Сахрањен је са доње стране Шавничке цркве, поред гроба свог сина Михаила.

Када, је 1913. године изненада умро јединац син попа Луке, Михаило, тада је стари Лука, оставши без мушког потомка, видјећи да му се утире лоза, позвао своје угледне сестриће Љуба Павића и Димитрија Пекића на повјерљиви разговор. Њихов ујак Лука им је тада казао да је мали Гојко, вижљасти дјечачић, син праље Марице, која је повремено долазила да служи код њега, у ствари његово дијете, и од њих затражио да се према њему односе као према најрођенијем, изјавивши да жели да га званично призна.

Тај ујаков гријех њима није било никаква тајна, јер је одавно Шавник знао за то, а мали Гојко је био радо виђен гост и код Павића и Пекића. Димитрије се није противио тој посљедњој ујаковој жељи, али Љубо Павић није хтио да чује да му ујак призна очинство малом Луки. На томе се све и завршило, јер се и Лука послије неколико година преселио у вјечност…

 

Из књиге Здравка Гавриловића, Бјелопавлићи у причи и историји, издате 2015

[1] Поријеклом је од Ђуровића, из села Сретње, од којих потичу углавном највећи број братственика, из Бјелопавлића, одакле је пошао у Шавник, гдје је једно вријеме радио као поп и учитељ. Касније се ту оженио и формирао породицу.

[2] Гојко Кнежевић, Шавничке 143 године дуге, Побједа, 01.08.2004.

[3] Косто Лучић, учитељ, Љетопис школе Дробњачке од њена постанка до 1892. године, Просвјета, година II, 617-621.

[4] Томаш Ћоровић, Шавник из заборава, Шавник-Београд 2007, 29.

[5] Мр Славко Бурзановић, Министарство иностраних дјела-зборник докумената (1879-1915), ЦИД Подгорица 2007, 118-119.