Наталија Лукина у интервјуу за Радио Светигору: Руски конзул Григорије Шчербина дао главу за Косово

2. априла 2018. - 9:41

                  

Ових дана, тачније 10. априла навршава се 115 година откад је мученички испустио своју племениту душу руски конзул Григорије Стјепанович Шчербина, витез који се уписао у све оне косовске јунаке од цара Лазара па наовамо, који је положио душу своју за брата свог, који није дијелио људе по националности и вјероисповијести, чији је циљ био да заштити немоћног. Младог руског конзула 31. марта 1903. с леђа је убио албански екстремиста у Косовској Митровици. Тако је, како рече Владимир Ћоровић, „кап братске руске крви канула у потоке српске крви, који стољећима Косовом теку“. Поводом тог важног датума за Радио „Светигору“ и емисију „Православна Русија“ говорила је уважени историчар, балканолог и преводилац са српског госпођа Наталија Владимировна Лукина.

  • Пошто први пут гостујете у овој емисији, реците нам, молим Вас, нешто о московској катедри за изучавање балканске историје, колико су млади заинтересовани за ту катедру? И шта је конкретно Вас и Вашега супруга навело да будете балканолози?

У Русији почетак изучавања историје Јужних и Западних Словена датира од  прве половине XIX вијека, али специјалистичка катедра је формирана на Московском универзитету тек 1939. године. Данас слична катедра постоји на Санктпетербуршком универзитету, а курс историја словенских народах слуша се практично на свим класичним универзитетима Русије.

На нашој катедри може се изучавати историја било којег словенског народа, било ког периода, при чему то бира сам студент. Годишње се пријави око 10-12 људи, а расподјела по земљама сваки пут је другачија, али никада се, да ја знам, није десило да неко неће да изучава српску историју!

А што се мене лично тиче зашто сам одлучила да будем балканиста, веома ми је тешко да одговорим, јер прије студија ја никакве везе нисам имала с Балканом, осим прочитаних  «Пјесама Западних Словена». Масовног туризма на Јадранско море такође тада није било… Ја увијек кажем да је то била и јесте љубав, тј. осјећај чији је узрок тешко објаснити. Док се мој муж рецимо почео занимати Балканом преко византијске историје, и зато до данас на неке ствари гледа с тачке гледишта Константинопоља.

  • Колико просјечан Рус познаје историју и прилике на Балкану, на Косову и Метохији?

За мене јe то веома сложено питање, пошто већ сви моји пријатељи и рођаци читају Мому Капора и слушају Балашевића! Али углавном, у Русији су нажалост, знања о Балкану веома фрагментарна и површна. Старије генерације ту и тамо памте партизанске југословенске филмове. Млади људи су о Балкану уопште и о Србији више сазнали тек 1999. године, послије бомбардовања. Уцрковљени људи помињу Николаја Велимировића и Јустина Поповића. У великој мјери, код већине су  асоцијације на Балкан филмови Емира Кустурице и одмори на Јадранском мору, док се код вас, према мом мишљењу, неупоредиво више зна о руској књижевности и музици, и историји.

  • Ових дана навршава се 115 година од убиства руског конзула на Косову Григорија Стјепановича Шчербине. И ову емисију кроз дотицање српско-руских веза посвећујемо управо том витезу, који је своју душу положио за брата свога. Нажалост, о њему многи код нас не знају. Да ли бисте Ви као балканолог описали ситуацију на Балкану тада када је Шчербина погинуо и шта је био мотив убиства?

Прије свега, треба рећи, у каквим условима је отворено конзулско представништо у Митровици. Период између XIX и XX в. обиљежен је видљивим порастом албанске активности. Одређени утицај на то је имао грчко-турски рат 1897 г. и посебно Горњеџумајски устанак 1902. године у Македонији. Послије устанка Русија и Аустроугарска су тражиле од  османске Порте реформе, усмјерене на побољшање положаја хришћана, што је аутоматски изазвало албанско противљење. Гњев  Албанаца се обрушио на православни живаљ, углавном на српско становништво, што је довело до његовог одлива са Косова, а што није одговарало ни Србији ни Русији. Егзодус је био толико масован, да је вице-конзул у Призрену Петрјасов писао да се за десет година његовог боравка на тој дужности на повјереној му територији, број православних смањио за трећину. Разлози су били емиграција и висока смртност, укључујући и насиље. Управо у таквим је условима предстојала служба Григорију Стјепановичу Шчербини. У то вријеме он је већ имао солидно дипломатско искуство, почевши каријеру од дужности аташеа при руској амбасади у Константинопољу, затим је служио у Ускјубу/Скопље, извршавао тајну мисију у Египту. С именовањем за вице-конзула 1897 г.  у Скутарију/Скадру почела је конзулска служба Григорија Стјепановича. Ту је руски представник морао да употријеби максимум енергије и храбрости да би спријечио прелазак неколико хиљада православних Албанаца у католичанство, на шта су их аустријски и папски агенти привољевали путем подмићивања, интрига и застрашивања. Осим тога, руски конзул је помагао материјално угрожене грађане без обзира на вјерску исповијест, редовно издвајајући дио плате у градску благајну за сиромашне. Искуство у балканским пословима будућег конзула било је солидно. Осим тога Шчербина је владао и локалним језицима, укључујући и албански, а на турском је чак написао научни рад.

Прије именовања на дужност, на љето 1902. г. Шчербина је кренуо у Русију. Август је провео код куће у Чернигову. Посјетио је породицу којој је увијек био веома привржен. Видио се с родитељима, сестром и млађим братом. Шчербина је видио како се породица сјекира због њега. Док је био у Турској, одатле су редовно долазили забрињавајући извјештаји. Млађи син је родитељима на њихову молбу стално читао вијести из новина. Родитељи су се веома узнемирили кад су из новина сазнали за напад Албанаца на „имовину руског конзула г. Шчербине“ приликом превоза из Скадра у Митровицу. При растанку, на станици, мајка је молила сина да остане, али Григорије Стјепанович је био неумољив, рекавши да мора да иде. При томе је он као нико схватао опасност своје нове службе. Он је већ знао о пријетњама смрћу на његову адресу од стране Албанаца, ако се само појави у Митровици. Није случајно пред одлазак из Чернигова оставио породици завјештање, а руског амбасадора у Константинопољу И. А. Зиновјева замолио да му испуни двије молбе. Прва, ако буде требало, да се његово тијело превезе и сахрани у  Чернигов, а друга да се он материјално побрине за његову породицу.

У турској престоници Шчербина се из дипломатских докумената упознао са ситуацијом у Старој Србији која се брзо мијењала, размишљајући о томе које кораке треба предузети да би се тај крај смирио. Григорије Стјепанович се није спремао да тражи посебна права за хришћане или да наруши права муслимана, у његовим очима људи су били једнаки без обзира на вјеросповијест.

Само стање ствари најбоље од свега може окарактерисати неколико редака из приватних писама Шчербине: „Шта рећи о себи? Дочекао сам вече. И слава Богу!..“ Или: „У Митровици се сусрећем с великим потешкоћама: албанско становништво и даље према мени показује отворено непријатељство и из амбасаде су ме упозорили на завјере које ми се  спремају“.

Он као искусни дипломата и одличан познавалац балканског живота, јасно је оцијенио постојећу ситуацију. Православном живљу Митровице пријетила је озбиљна опасност. Побуњени Албанци планирали су да нападну град. Формални повод за ексцесе је био пројекат реформи за европске провинције Порте, који је предвиђао неке „олакшице“ хришћанима, поред осталог, њихово примање у државну службу, укључујући право ношења оружја, што није одговарало локалним муслиманима, посебно Албанцима. Дана 1. марта 1903. г. у Пећи (Ипеку) одржан је сабор представника свих албанских племена. Они су се одлучно изјаснили против реформи, и чак телеграфисали о свом незадовољству у Истанбулу. Са ријечи су брзо прешли на дјела: на Косову су услиједила убиства хришћана који су били у служби. Град Призрен неколико дана је био под зебњом од албанског напада. Међутим, Албанци су напали мали град Вучитрн, подвргнувши га пљачки. Кајмак («управник градске управе») изручио је 12 жандара – хришћана, које су нападачи одвели у Приштину, гдје им се сваки траг затро.

Дана 17. марта маса Албанаца (према разним оцјенама, од двије до пет хиљада наоружаних људи) опколила је Митровицу. Они су захтијевали протјеривање руског конзула из Митровице и српског из Приштине. Командант града Саид-беј ступио је с њима у преговоре. Шчербина је претпоставио да опсадници купују вријеме спремајући се да ноћу нападну.  Он је успио да убиједи (уз дозволу генералног инспектора европских вилајета Хилми-паше) команданта да прекину преговоре и силом оружја их натјера да напусте град. Изгубивши око 300 мртвих и рањених, повукли су се, раштркавши се по околини.

У вечерњим сатима 18. марта (31. марта) Шчербина је одлучио лично да се увјери каква је ситуација око града, а истовремено да пође у уобичајену шетњу, кад се и догодила несрећа: албански екстремиста је пуцао конзулу у леђа нанијевши му тешке повреде. Убица је био притворен, мотиве свог злодјела није скривао: „Раније није било страних конзула, не треба да их буде ни сада“. Рањени Шчербина му је обећао да ће се лично заложити за његово помиловање ако каже ко је наручилац атентата. Али убица је казао да је то његова лична одлука, поновивши да «на Косову нису потребни никакви конзули, поготову не руски и српски» (а аустријски не смета). Појавиле су се неке информације да се тај Албанац светио за убиство рођака, али наравнно та информација се уопште није уклопила у стварна дешавања, јер је кривични случај добро истражен и истрага је била међународна. Шчербина је био смртно рањен. С леђа је пуцано у њега. Албанац је осуђен на смртну казну, али је био помилован и осуђен на робију на захтјев цара Николаја Другог. Иако је овај гест био племенит, албански екстремисти су га видјели као слабост, и након неколико мјесеци у Македонији су убили конзула А. Ростовског.

Упркос томе што су екстремисти очекивали да ће с убиством Шчербине конзулат бити укинут, а тиме укинуте и омрзнуте реформе, тим плановима није било суђено да буду остварени. Нови руски конзул у Митровици, Виктор Фјодорович Машков, своју службу је почео од шетње по граду, желећи да покаже да конзула могу убити, али ликвидирати конзулат не могу…

  • Руси су бранили српску завјетну земљу. Сам Шчербина је говорио да иде као жртва за српску народну ствар и Срби треба да ме упишу у свеце ако погинем од Арбанаса и десило се да је погинуо, али чини се да га нажалост многи Срби данас заборављају…

Ради правде треба рећи да књига о њему нема, што не значи да их неће бити, Срби имају много талентованих писаца… Још треба рећи да су у Косовској Митровици 1928. године благодарни грађани и официри гарнизона поставили споменик Григорију Стјепановичу. У вријеме Другог свјетског рата споменик је страдао, као и приликом НАТО агресије на Србију 1999. године и истјеривања Срба са Косова и Метохије, уништили су га албански фанатици – споменик се налазио у албанском дијелу Митровице гдје је Шчербина смртно рањен. Сада је историјска правда у погледу сјећања на руског дипломату тријумфовала, нови споменик је откривен 2007. год. у српском дијелу Митровице.

Вук Драшковић је учинио јунаком своје књиге „Руски конзул“ Ивана Стјепановича Јастребова, али Шчербина ништа мање заслужује књигу и надам се да ће некада бити написана! Јер сва његова дјелатност у Скадру и касније у Митровици, гдје је био конзул свега десет недјеља такође заслужује књиге, јер прије свега он се трудио да заштити права било ког човјека без обзира на његову националност и вјероисповијест. Друга ствар је што су се конкретно у Митровици прод пријетњом нашли православни хришћани и у тој мјери да је Шчербина морао да их брани силом оружја. Чак је на конзулској територији сакрио неколико српских породица да не би настрадале.

  • Како тумачите његове Нисте ви Срби такве среће да ја погинем јер моја смрт би вам донијела побједу?

Он је био веома достојанствен човјек и смисао његовог живота био је у томе да испуни своју дужност. Он је одлично знао каква му опасност пријети, али ипак је отишао на Косово. Штавише Аустријанци, аустријски новинари су говорили да његова дјелатност не одговора косовској служби, тј. он није био дужан да чува српске породице у конзулату. Али за њега је управо у томе био смисао конзулске службе, јер је конзул дужан да помаже слабима и да их штити од насиља. Нико не може да чини неправду без обзира на то што је он у очима својих колега исправне вјере или има савременије оружје.

  • Како данас видите развој ситуације на Косову?

Ситуација се може описати једном ријечју: «катастрофа», при чему се стање ствари, према мом мишљењу, само погоршава. На Косову је све мање и мање Срба, зашта их наравно не треба кривити, јер се они тамо не осјећају сигурним, немају посла, немају ни медицинске помоћи, немају могућности да нормално уче, никакве перспективе… Прије неколико мјесеци убијен је Оливер Ивановић, и до данас не да није још пронађен кривац, него нема ни података о напретку истраге…

  • Управо је владика Амфилохије упоредио убиство Оливера Јовановића са убиством Шчербине. Кад смо већ код Владике и код његових ријечи да саопштимо нашим слушаоцима да сте Ви превели Ново косовско распеће митрополита Амфилохија на руски, а такође сте превели и књигу о патријарху Павлу…

Двије књиге о патријарху Павлу, кога у Русији неизмјерно воле и стављају га као примјер нашим јерарсима, благодарећи његовом скромном и истински хришћанском начину живота. Mоj пријатељ је био олтарник у Храму Христа Спаса, када је патријарх Павле долазио у Москву и каже да је то један од највећих момената у његовом животу.

  • Какво је искуство у вези са превођењем тих књига?

Знате, то су двије различите књиге. И свака је превођена на свој начин. Књиге митрополита Амфилохија су откривање страшних ствари, и тај осјећај да се ради о нечему што је прошло уопште не смекшава. Та књига је је још један извор информација о косовским догађајима и она је потребна Русији, јер о тој теми код нас веома мало знају. Ја сам била један од преводилаца и сматрам да ту књигу треба да прочита што више људи. Док сам преводила веома сам преживљавала с митрополитом јер је он понекад сам, а понекад са пратиоцима ишао по непријатељској територији, служио опијело погинулим, тражио нестале, бодрио оне којима је помоћ требала! Слава Богу што је остао жив!… С патријархом Павлом таквог страха није било. То је као кад читаш бајку и знаш да ће се све срећно завршити. Можда није коректно с мој стране, али желим да кажем да ја и веома много мојих руских познаника искрено желимо да патријарх Павле буде канонизован…

(Наставиће се)

                                             Разговарала и приредила Марија Живковић