Отац Јован једини чувар Богомоље у беспућу

19. априла 2018. - 12:55

Отац Јован настоји да обнови порушену цркву Свете Петке у подножју злогласне Бајгоре.  Ако не рачунамо Албанце који овуда пролазе, данима не сретнем човека. Волео бих да овде дође још монаха.

Мада је у Цркви Светог апостола Јована у Сочаници код Лепосавића, где је својевремено дошао из околине Лазаревца, имао „удобан“ монашки живот и све што је потребно да се потпуно посвети Богу, отац Јован се ниједног тренутка није двоумио када му је пре шест година владика рашко-призренски Теодосије понудио да пође у опустелу Церањску Реку код Лепосавића у подножју злогласне Бајгоре, у потпуно албанском окружењу, обнови и оживи тада тотално запуштену и порушену Цркву Свете Петке.

Борио се свих ових година отац Јован својски и јуначки и успео је да у беспућу без воде, струје, пута и игде ичега обнови светињу коју сада, посебно лети када је пут до Церањске Реке нешто проходнији, посећује све више верника и путника намерника…

– Није ми било свеједно када сам пре шест година сам дошао у Церањску Реку, бојао сам се припадника ОВК са Бајгоре, дешавало се да из страха по целу ноћ не заспим… Али, хвала богу, са комшијама Албанцима нисам имао никаквих проблема, чувају около стоку, па често наврате да попричамо… Један ми је прошле године бесплатно поорао врт. Не могу да грешим душу, ништа ми нажао нису учинили, надам се да ће тако бити и убудуће – уверен је отац Јован.

Помогла му је његова Рашко-призренска епархија, увек је имао и пуно разумевања код владике Теодосија, али се и сам трудио да уз помоћ добрих људи, махом верника из овог краја, али и из других делова Србије и из дијаспоре, улепша своју цркву и бар мало промени живот у учмалој и углавном напуштеној Церањској Реци…

– Радостан сам што црква коначно лепо изгледа и што у њој несметано можемо да се молимо Богу, сам сам у богомољи, тек понекад дође понеко из Сочанице или Лепосавића и улепша ми молитву. Жао ми је што нема више монаха и што, ако не рачунамо Албанце који овуда пролазе, данима не сретнем човека… Било је и тешких дана, једне зиме сви су мислили да сам се смрзао у снегу, па су кренули у моје спасавање, мачак Брка био ми је тада једини друг и подршка… Срећом све се добро завршило – прича нам овај храбри „монах-граничар“ и скромно нам се и сремежљиво, уз присуство игумана манастира Врачево, оца Василија, жали да су му услови за живот лоши…

– Жао ми је и што након шест година још немам пристојан смештај, нити просторију, односно неку врсту мањег конака, у коју бих примио оне који овамо дођу. Струју сам привремено довео каблом који су ми купили добри људи из једне ловачке куће у суседном селу, проблем је вода, немам ни канализацију – прича отац Јован, док стоји испод прозора затворених шаторским крилима, церадама и ћебадима…

Каже, није му лако „у овој пустињи“.

– Могао бих да одем, али ми не пада на памет да цркву коју сам обновио остављам саму и све што сам годинама обнављао препустим на милост и немилост зубу времена и онима који нам не мисле добро – каже наш саговорник.

УЗДА СЕ У ПОМОЋ ВЕРНИКА

БОРИЋУ се за воду, струју, канализацију, конак, још неког монаха – искрен је наш саговорник. – Надам се да ће ми наши верници, ма где да су, помоћи да истрајем у овој борби да моја Света Петка заживи у најлепшем светлу.

Мирољуб Нићифоровић
Фото: М.Н.

Телевизија Храм