Патријарх Иринеј поводом осам година патријарашке службе Патријарха руског Кирила одслужио Литургију у Руској цркви у Београду (видео)

6. фебруара 2017. - 8:31

Значајна годишњица Патријарха московског и све Русије г. Кирила обележена је 4. фебруара 2016. године Божанском Литургијом у руској цркви Свете Тројице у Београду којом је началствовао Патријарх српски г. Иринеј

Свечана Литургија је одслужена на дан када Руска Православна Црква прославља своје новомученике и исповеднике у двадесетом веку. Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење протојереја Виталија Тарасјева, старешине Подворја Руске Православне Цркве у Београду, и више свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке.

После Божанске Литургије и молепствија, старешина храма Свете Тројице, протојереј Витлије Тарасјев је заблагодарио Свјатјејшем Патријарху г. Иринеју што је и ове године у руском храму на Ташмајдану служио Литургију и што су сви заједно узнели молитве за две сестринске Цркве и два братска народа.

Прота Виталије је посебно указао на вишедеценијске молитве и бригу Свјатјејшег Патријарха г. Кирила за многострадални српски народ на Косову и Метохији. -Последњих година он молитвама, љубављу и непрестаним старањем за страдалне и прогоњене на подручју данашње Украјине, али и Сирије, позива читав свет да обрати пажњу на њихово страдање и да се мир успостави међу људима, истакао је прота Виталије и, у спомен на данашњи Богом благословен дан, подарио патријарху Иринеју икону Светог равноапостолног Кирила, словенског просветитеља.

Патријарх српски г. Иринеј је заблагодарио Богу на величанственом дану и благослову Свјатјејшег Патријарха г. Кирила да служи у Светотројичном храму у Београду, а затим је казивао о новомученицима и страдалницима за Христа у Русији који нису желели да прихвате безбожничку идеологију током двадесетог века.

Свјатјејши је искрено и сверадосно честитао Предстојатељу сестринске Руске Цркве осмогодишњицу устоличења, молећи се за његово долгоденствије и изобилну помоћ Божју у ношењу тешког бремена управљања највећом помесном Православном Црквом на свету. Време патријарховања Свјатјејшег Кирила обележено је обновом духа и душе руског народа и Руске Цркве.

Литургији су присуствовали г. Гаврило Грбан, представник Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама; гђа Ирина Гнедкова, аташе за културу у Амбасади Руске Федерације у Србији; директор Руске трговинске коморе у Србоји г.  Хрипунов; амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев; г. Ненад Поповић (СНП), као и многе личности из јавног и културног живота престонице, пријатељи и сарадници Светотројичног храма на Ташмајдану.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Биографија Патријархa московског и све Русије г. Кирила

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил (у миру Владимир Михаилович Гундјајев) рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду (раније Петроград, данас Санкт Петербург)

Његов отац, свештеник Михаил Гундјајев, упокојио се 1974. године. Патријархова мајка, Раиса Владимировна, професор немачког језика, упокојила се 1984. године. Старији брат патријарха Кирила је протојереј Николај Гундјајев, професор Петроградске духовне академије и старешина Саборне цркве Преображења Господњег у Санкт Петербургу. Патријархов деда,  свештеник Василиј Степанович Гундјајев, политички сужањ у логору на Соловјецким острвима, због црквеног рада и борбе против расколничког обновитељства био је прогањан и затваран током друге, треће и четврте деценије двадесетог века.

По завршетку осмог разреда средње школе Владимир Гундјајев се запослио у Лењинградској геолошкој управи, на месту техничара-картографа. После завршетка средње школе 1965. године уписује Лењинградску богословију, а затим и Лењинградску духовну академију, где је дипломирао са похвалама 1970. године.

Руком Митрополита љењинградског и новгородског Никодима 3. априла 1969. године пострижен је у монашки чин добивши име Кирил. У чин јерођакона рукоположен је 7. априла, а у чин јеромонаха 1. јуна исте године.

Од 1970. до 1971. године ради као наставник Догматског богословља и помоћник главног инспектора лењинградских духовних школа. Истовремено је и лични секретар Митрополита лењинградског и новгородског Никодима и разредни старешина првог разреда Богословије. У чин архимандрита рукопроизведен је 12. септембра 1971. године.

Од 1971. до 1974. године представник је Московске Патријаршије при Светском Савету Цркава у Женеви.

Наредних десет година (од 26. децембра 1974. до 26. децембра 1984. године) ректор је  Лењинградске духовне академије и Богословије. Од 1974. до 1984. године доцент је на Катедри патрологије овог чувеног богословског училишта.

Марта 14, 1976. године хиротонисан је у чин Епископа виборског, а наредне 1977. године, 2. септембра, произведен је у звање Архиепископа.

Архиепископ смоленски и вјазимски постаје 26. децембра 1984. године. Од 1986. године управља парохијама у Калињинградској области, да би 1988. године добио звање Архиепископа смоленског и калињинградског.

Од 13. новембра 1989. до 2009. године обавља високу дужност председника Одељења за спољне црквене односе (од августа 2000. Одељење за спољне црквене везе) и постаје стални члан Светог Синода. У чин Митрополита уздигнут је 25. фебруара 1991. године.

Сабор Руске Православне Цркве изабрао га је 27. јануара 2009. године за Патријарха московског и све Русије. Устоличен је 1. фебруара 2009. године у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви у присуству поглавара и представника свих помесних Православних Цркава.

Активности које је обављао пре ступања на трон Патријарха московског и све Русије

  • од 1975. до 1982. године – председник Епархијског савета Митрополије лењинградске;
  • од 1975. до 1998. године – члан Централног комитета и Извршног одбора Светског Савета Цркава;
  • од 1976. до 1978. године – заменик Патријаршијског егзарха Западне Европе;
  • од 1976. до 1984. године – члан Комисије Светог Синода за јединство хришћана;
  • од 1978. до 1984. године – управља патријаршијским парохијама  у Финској;
  • од 1978. до 1984. године – заменик председника огранка Одељења за спољне црквене односе у Лењинграду;
  • од 1980. до 1988. године – члан Комисије за припрему прославе 1000-годишњице крштења Русије;
  • 1990. година – члан Комисије за припрему Помесног Сабора Руске Православне Цркве;
  • 1990. година – члан Комисије за помоћ у превазилажењу последица несреће у Чернобилу;
  • од 1989. до 1996. године – управљање парохијама у Мађарској;
  • од 1990. до 1991. године – администратор Епархије холандске;
  • од 1990. до 1993. године – администратор Епархије корсунске;
  • од 1990. до 1993. године – председник Комисије Светог Синода на оживљавању верског и моралног васпитања и милосрђа;
  • од 1990. до 2000. године – председник Комисије Светог Синода за измену Устава Руске Павославне Цркве. Устав је усвојен на Светом Архијерејском Сабору 2000. године.
  • Од 1994. до 2002. године – члан Савета за обнову Катедралног храма Христа Спаситеља у Москви;
  • од 1994. до 1996. године – члан Савета за спољне односе Министарствa иностраних послова Русије;
  • од 1995. до 2000. године – председник Синодске радне групе за развој концепта Руске Православне Цркве о односима Цркве и државе и за проблеме савременог друштва у целини;
  • од 1995. до 1999. године – члан Руског организационог одбора за припрему и обележавање годишњице Великог отаџбинског рата (1941-1945.);
  • од 1996. до 2000. године – члан Надзорног одбора Фонда 50-годишњице Победе.

Дужности које je обављао до ступања на трон Патријарха московског и све Русије

  • стални члан Светог Синода (1989);
  • председник Одељења за спољне црквене односе (од 1989);
  • управља патријаршијским парохијама у Финској (1990);
  • члан Синодске богословске комисије (26. фебруар 1994);
  • члан Патријаршијске и Саборске библијске комисије (од 1990. г.);
  • копредседник (од 1993. године) и заменик председника (од 1995) Светског руског народног већа, председник Смоленског (1996) и Калињинградског (1997) одељења;
  • члан Руског палестинског друштва;
  • аутор и водитељ недељног ТВ програма „Реч пастира“ на Првом каналу (од 1994);
  • почасни председник Светске конференције „Религије и мир“ (1994);
  • члан Савета Председника Руске Федерације за сарадњу са верским заједнице (од 1995. г.);
  • члан Комисије Председника Руске Федерације за доделу државних награда у области књижевности и уметност (од 1995. г.);
  • почасни члан Московског интелектуалног и пословног клуба (од 1995. г.);
  • копредседавајући Хришћанског међуверског саветодавног комитета (од 1996. г.);
  • члан Председништва Међурелигијског већа Русије (од 1998.);
  • главни и одговорни уредник часописа „Црква и време“ (1991), „Новости Смоленске епархије“ (1993), „Православни поклоник“ (2001);
  • члан Црквено-научног савета за издавање „Православне енциклопедије“ (1999);
  • члан Надзорног одбора храма Христа Спаситеља у Москви (2002);
  • копредседник Савета верских лидера Европе (од 2002. г.);
  • председник Организационог одбора изложбе „Православна Русија“ (2003);
  • сапредседавајући Радне групе за сарадњу Руске Православне Цркве и Министарства спољних послова Русије (од 2003);
  • председник Извршног одбора Међурелигијског већа Заједнице независних држава (од 2004. г.);
  • члан Председништва Међурелигијског већа Заједнице независних држава (2004);
  • члан Савета Председника Руске Федерације за сарадњу са верским заједницама (од 2004. г.);
  • председник Комисије за сарадњу са парохијама старообредника (2005);
  • председник Радне групе за израду документа о ставу Руске Православне Цркве у области међуверских односа (од 2005. г.);
  • председник Радне групе за припрему документа о ставу Руске Православне Цркве о глобализацији (2005);
  • члан Заједничке комисије за националну политику и односе државе и верских заједница (од 2006);
  • сапредседавајући Светске конференције „Религије за мир“ (2006);
  • руководилац Радне групе за израду „Основа учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима“;
  • местобљуститељ Патријарарашког трона (6. децембра 2008).

Научни степени и звања

  • 1986. – почасни члан Петроградске духовне академије;
  • 1987. – почасни доктор богословља на Богословској академији у Будимпешти;
  • 1992. – Члан Академије уметности;
  • 1994. – почасни члан Међународне академије Евроазије;
  • 1996. – професор емеритус Војне академије (сада Универзитета) Протвваздушне одбране;
  • 1997. – члан Академије руске писмености
  • 2002. – члан Академије друштвених и хуманистичких наука (од 2003. Руска академија друштвених наука);
  • 2002. – почасни доктор политичких наука Државног универзитета у Перуђи (Италија);
  • 2004. – почасни доктор богословља Хришћанске академије у Варшави (Пољска);
  • 2004. – професор емеритус Хуманитарног универзитета у Смоленску;
  • 2005. – професор емеритус Универзитета у Астрахану;
  • 2005. – почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета;
  • 2006. – професор емеритус Балтичког војно-поморског института Адмирал Фјодор Ушаков;
  • 2007. – Почасни председник Академије руске писмености;
  • 2007. – почасни доктор Државног политехничког универзитета у Петрограду;
  • 2009. – почасни доктор богословља Кијевске духовне академије;
  • 2009. – почасни доктор Богословског института Свети Кирило и Методије Државног универзитета Белорусије;
  • 2009. – почасни доктор богословља Петроградске духовне академије;
  • 2009. – почасни члан Руске академије за образовање;
  • 2009. – почасни доктор Руске академије државне службе при Председнику Руске Федерације;
  • 2010. – почасни доктор Националног универзитета за нуклеарна истраживања МИФИ;
  • 2010. – професор емеритус на Војној академији за стратешке ракетне снаге Петар Велики;
  • 2010. – почасни доктор Петрозаводског државног универзитета;
  • 2010. – почасни доктор Јереванскох државног универзитета;
  • 2010. – почасни доктор Националне правне академије у Одеси;
  • 2010. – почасни доктор Националног универзитета Олес Гончар у Дњепропетровску;
  • 2010. – почасни доктор богословља Московске духовне академије;
  • 2011. – почасни доктор Придњестровског државног универзитета Т.Г. Шевченко;
  • 2011. – почасни доктор Воронешког државног универзитета;
  • 2011. – почасни доктор Московског државног универзитета М.В. Ломоносов;
  • 2012. – почасни доктор Универзитета културног наслеђа у Софији;
  • 2012. – почасни доктор Православног државног универзитета Свети Тихон.

Патријарх Кирил је држао предавања у Риму (1972), на Универзитет у Хелсинкију, на Академији „Абу“ у Турку, на Православној богословији у Куопију (Финска, 1975), на Екуменском институту у Босеу (Швајцарска, 1972, 1973), на Универзитету у Минстеру (Немачка, 1988), на Универзитету у Удинама (Италија, 1988), на Државном универзитету у Перуђи (Италија, 2002), на Хришћанској академији у Варшави (Пољска, 2004). Био је предавач на многобројним руским и страним конференцијама, симпосионима и форумима.

Патријарх Кирил је аутор следећих књига:

  • Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне Цркве о њеној благодатној природи, Л. 1971;
  • Изазови савремене цивилизације. Како Православна Црква одговара на њих, М. 2002;
  • Реч Пастира. Бог и човек. Историја спасења, М. 2004;
  • L’Evangile et la liberte. Les valeurs de la Tradition dans la societe laique, Париз, 2006;
  • Слобода и одговорност: у потрази за њиховом хармонијом, М. 2008;
  • Патријарх и млади: разговор без дипломатије, М. 2009;
  • Света Русија – заједно или одвојено? Патријарх у Украјини, М. 2009;
  • Авангарда Цркве, Твер, 2009;
  • Речи. Проповеди. Говори, Кијев, 2009;
  • Бити веран Богу. Књига разговора са Његовом Светошћу Патријархом Кирилом, Минск, 2009;
  • Снага нације – у снази духа, Минск, 2009;
  • Црква позива на јединство, Минск, 2010;
  • Проповеди 2009-2010. – Светотројична Сергијева Лавра, 2010;
  • Чувајте веру у својим срцима, Минск, 2011;
  • Проповеди 2010-2011. – Светотројична Сергијева Лавра, 2012;
  • Тајна покајања. Великопосне проповеди (2001-2011), М. 2012;
  • Реч Поглавара. Сабрана дела. Први том (2009-2011), М. 2012;
  • Реч пастира. Сабрана дела. Први том (1991-2011), М. 2013;
  • Превазилажење невоља. Серија „Реч Његове Светости Патријарха“, М. 2013.
  • Реч пастира. Сабрана дела. Други том (1991-2011), М. 2014;
  • Света земља. Серија „Реч Његове Светости Патријарха“, М. 2014.

У издању Беседе, Издавачке установе Православне Епархије бачке, на српском језику 2007. године из штампе је изашла књига Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, док је 2010. године Православни богословски факултет Универзитета у Београду штампао књигу Слобода и одговорност: У потрази за хармонијомЉудска права и достојанство личности.

Такође, патријарх Кирил је објавио и 2.340 публикација у домаћој и страној периодици (податак из марта 2013. године).

Патријарх Кирил је имао више наступа у телевизијским емисијама Реч Пастира – Увод у православну веронауку, Реч-Света тајна-Црква – Историја ранохришћанске Цркве, Јубиларни Архијерејски Сабор – Основи социјалне концепције, Устав Руске Православне Цркве, Однос према неправославнима, Реч Пастира – Црква, држава, политика; Црква, личност, друштво; Вера и спасење; Будућност Русије… Издато је на десетине филмова о животу и раду патријарха Кирила (избор, устоличење, богослужења, посете…)

Сарадња са помесним Православним Црквама

Свјатејши Патријарх Кирил је веома активан на пољу међуцрквених односа. Он је био први представник Руске Православне Цркве у Синдесмосу – Светском удружењу православних омладинских организација. Од 1971. до 1977. године он је члан Извршног одбора Синдесмоса; учесник је генералних скупштина те организације: VIII (Бостон 1971), IX (Женева 1977), Х (Финска 1980), XIV (Москва 1992).  Учесник је првог Предсаборског свеправославног саветовања (Шамбези 1976) и Међуправославне комисије за припрему Светог и Великог сабора Источне Православне Цркве (Шамбези 1993, 1999); главни референт на Православној консултацији „Начелно схватање Светског савета Цркава“ (Шамбези 1995); учесник Свеправославне консултације по питањима екуменизма (Солун 1998) и Сабрања поглавара помесних  православних Цркава ради залечења бугарског црквеног раскола (Софија 1998); учесник свеправославног светковања 2000 година хришћанства у Витлејему (7.01.2000); учесник преговора између Московске и Цариградске Патријаршије (Цариград 1977; Женева 1978; Цариград 1990, Москва 1991; Цариград 1993) и редовних консултација по текућим проблемима међу двема Црквама; водио је разговоре са Цариградском православном Црквом по питању Естоније и са Румунском Православном Црквом услед проблема Бесарабијске Митрополије у Молдавији (два пута 1997 у Женеви, а у Кишињеву 1999).

Године 2005. у својству предводника делегације Руске Православне Цркве узео је учешће у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III.

У својству председника Одељења спољних послова Московске Патријаршије посетио је све помесне Православне Цркве и у том својству пратио је Патријарх Пимена и Патријарха Алексија II на њиховим путовањима у иностранство.

Као поглавар Руске Православне Цркве посетио је помесне Православне Цркве: Цариградску (2009), Александријску (2010), Антиохијску (2011), Јерусалимску (2012), Бугарску (2012), Кипарску (2012), Пољску (2012) и Јеладску (2013).

Међухришћански односи и сарадња

Патријарх Кирил је редовно учествовао у раду међухришћанских организација. Као делегат, председник или почасни гост учествовао је у раду Генералне скупштине Светског савета црква (Упсала 1968, Најроби 1975, Ванкувер 1983, Канбера 1991, Порто Алегре 2006), Светске мисионарске конференције Спасење данас (Бангкок 1973), Светске конференције Вера, наука, будућност (Бостон 1979), Светске скупштине Мир, правда и стварање интегритета (Сеул 1990). Учествовао у скупштинама Комисије Вера и устројство (Гана 1974, Лима 1982, Будимпешта 1989). Као главни говорник учествовао је на Светској мисионарској конференцији у Сан Салвадору (новембар 1996).

Био је делагат Генералне скупштине Конференције европских цркава (Стерлинг 1986, Праг 1992), као и један од главних говорника на Скупштини Мир и правда у Базелу 1989. године. Био је учесник Скупштине Конференције европских цркава  (Грац 1997, Сибиу 2007).

Учесник је билатералних разговора свештеника Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве (Лењинград 1967, Бари 1969, Загорск 1972, Трент 1975).

Од 1977. године секретар је Међународне стручне комисије за припрему дијалога између Православне Цркве и Римокатоличке цркве. Од 1980. године члан је Међународне комисије за богословски православно-римокатолички дијалог. У том својству је учествовао на пленарним седницама Комисије (Патмос 1980, Минхен 1982, Крит 1984, Валам 1988).

Био је сапреседавајући православно-реформатског дијалога у Лељинграду 1976. године, као и учесник дијалога са лутеранима у Витенбергу (1983), Дортмунду (1991) и Хамбургу (1995).

Учесник је дијалога са са делегацијом Старокатоличке цркве у Москви 1996. године поводом стогодишњице Ротердамско-петроградске комисије.

У својству председника Одељења за спољне црквене односе у име Руске Православне Цркве учествовао је у контактима са Црквама из Сједињених Америчких Држава, Јапана, Немачке, Финске, Италије, Швајцарске, Велике Британије, Белгије, Холандије, Француске, Шпаније, Норвешке, Исланда, Пољске, Чешке, Словачке, Етиопије, Аустралије, Новог Зеланда, Индије, Тајланда, Сри Ланке, Лаоса, Јамајке, Канаде, Конга, Заира, Аргентине, Чилеа, Кипра, Кине, Јужне Африке, Грчке…

Као поглавар Руске Православне Цркве одржао низ састанака са челницима и представницима неправославних Цркава и хришћанских организација.

Године 2012. потписао је обраћање народима Русије и Пољске заједно са председавајућим Пољске католичке бискупске конференције.

Учешће у саборима Руске Православне Цркве

Био је члан Помесног јубиларног сабора Руске Православне Цркве (јун 1988) у Загорску, председник Редакцијског одбора и аутор пројекта Устава Руске Православне Цркве усвојеног на том јубиларном Сабору.

Био је учесник Архијерејског сабора посвећеног 400-годишњици успостављања Патријаршије, и ванредног Архијерејског Сабора од 30. до 31. јануара 1990, али и помесног Сабора 6-10. јуна 1990, Архијерејских Сабора (1991, 31. марта до 4. априла 1992, 11. јуна 1992, 29. новембра до 2. децембра 1994, 18–23. фебрара 1997, 13. до 16. августа 2000, 3-6. октобра 2004, 24. до 29. јуна 2008.

Председавао је на архијерејским саборима (2009, 2011, 2013), као и на помесном сабору (2009), док је на осталим саборима Руске Православне Цркве био председник Редакционог одбора.

На јубиларном сабору 2002. године у својству председника односне синодске Радне групе и синодске комисије представио је Основе социјалне концепције РПЦ и Устав Руске Православне Црвке.

На Архијерејском сабору од 23. до 26. октобра 2004. поднео је реферат о односима са Руском Заграничном Црквом и старообредницима.

Управљање Смоленско-калињинградском епархијом (1984-2009)

За време управљања Смоленско-калињинградском епархијом отворено је 166 парохија (94 у Смоленску и околини, а 72 у Калињинграду и околини). Обновљена су 52 храма, а 71 је изнова изграђен.

Године 1989. отворена је Смоленска духовна школа која је 1995. претворена у Смоленску духовну семинарију.

Почев од 1998. ради Међуепархијска духовна школа, која школује диригенте црквених хорова, катихете, иконописце и милосрдне сестре. При великој већини парохија раде недељне школе, постоје и православне гимназије и дечји вртићи.

Почев од 1992. године уведен је предмет Основи православне културе у државне школе Смоленске и Калињинградске области.

Рад и дужност председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије (1989-2009)

Представљао је Руску Православну Цркву у комисијама за израду закона СССР „О слободи савести и верских организација“ од 1. октобра 1991. године, закона РСФСР „О слободи исповедања“ од октобра 1990. и федералног закона Руске Федерације „О слободи савести и о религијским удружењима“ од 26. септембра 1997. године.

У својству председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије узео је учешће у многим међународним друштвеним и миротворачким подухватима.

Учествовао је у изради црквеног става и миротворачких акција у време догађања августа 1991. и октобра 1993. године. Био је један од иницијатора организовања Светског руског народног сабора 1993. године. Учествовао је и подносио реферате на овим саборима (1993, 2008). У време избора за патријарашки престо био је председник Светског руског народног сабора (почев од 2009. године).

У својству председника Комисије Светог Синода за поновно увођење верско-моралног васпитања иницирао је оснивање синодских одељења за верско образовање за социјалну службу и хуманитарни рад у сарадњи са оружаним снагама и судским органима.

Он је аутор Концепције за поновно увођење хуманитарног рада и верског образовања, коју је прихватио Свети Синод 30. јануара 1991. године.

Разрадио је концепцију и поднео је на пријем у Светом Синоду „Сарадња Руске Православне Цркве са оружаним снагама“ 1994. године.

Од 1996. до 2000. године руководио је разрадом „Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве“ и изнео је пред јубиларни Архијерејски Сабор на усвојење.

Активно је учествовао у нормализацији црквеног стања у Естонији. У вези са тим посетио је Антиохијску и Јерусалимску Патријаршију (путовао је у Либан, Сирију, Јордан и Израел), а учествовао је у преговорима са представницима Цариградске Патријаршије у Цириху (у марту и двапут у априлу 1996, у Солуну, Талину и Атини 1996, у Одеси 1997, у Женеви 1998, у Москви, Женеви и Цириху 2000, у Бечу, Берлину и Цириху 2001, у Москви и Цариграду 2003); неколико је пута посетио Естонију где је водио преговоре са представницима власти, са посланицима Парламента и одговорним круговима те земље.

Активно је учествовао у миротворачким преговорима везано за Југославију, па је неколико пута посетио Београд, разговарао са руководством те земље, иницирао организовање неформалне међународне хришћанске миротворачке групе (Беч, мај 1999) и иницирао је сазивање међународне хришћанске конференције на тему „Европа после косовске кризе – даље акције Цркава“ у Ослу (Норвешка) у новембру 1999. Поднео је главни реферат на скупштинским расправама посвећеним „Основама концепције Руске Православне Цркве“ (Москва 2001) и темама „Религија и здравље“ (Москва 2003), „Провођење законодавства о слободи савести и о верским организацијама: практична примена, проблеми и начини решења“ (Москва 2004).

На његову иницијативу дошло је до дијалога са европским организацијама у Бриселу и отварања представништва РПЦ  2002. године.

У својству председника Одељења посетио је Естонију (више пута), Белгију (више пута), Швајцарску (више пута), Француску (више пута), Шпанију (више пута), Немачку (више пута), Кину (више пута), Финску (више пута),  Мађарску (више пута),  Канаду (више пута), Јапан (више пута), Италију (више пута), Украјину (више пута), Молдавију (више пута), Норвешку (више пута), Србију (више пута), Либан и Сирију (више пута), САД (више пута), Турску (више пута), Бразил (више пута), Аустралију (1991), Аустрију (више пута), Латвију (1992), Чиле (1992), Бугарску (1994, 1998, 2005), Чешку (1996, 2004, 2007), Словачку (1996), Иран (1996), Летонију (1997), Данску (1997), Литванију (1997), Мароко (1997), Аргентину (1997, 2006), Мексико (1998), Панаму (1998), Перу (1998), Кубу (1998, 2004, 2008), Луксембург (1999), Непал (2000), Словенију (2001), Малту (2001), Тунис (2001), Монголију (2001), Хрватску (2001), Вијетнам (2001), Камбоџу (2001), Тајланд (2001), Ирску (2001), Ирак (2002), Лихтенштајн (2002), Филипини (2002), специјална област НРК – Хонг Конг (2001, 2002), Макао (2002), ЈАР (2003, 2008), Малезију (2003), Индонезију (2003), Сингапур (2003), УАЕ (2004), Пољску (2004), Доминиканску Републику (2004), Јемен (2005), НР Кореју (2006), Индију (2006), Румунију (2007), Туркменистан (2008), Костарику (2008), Венецуелу (2008), Колумбију (2008), Еквадор (2008), Анголу (2008), Намибију (2008).  Мађарску, Монголију, Словенију, Иран, Ирак и Јемен посетио је на основу званичног позива који су послале владе ових земаља.

Патријарашка служба

Године 2009. предузета је реформа централних органа црквене управе. Начелно је реорганизован рад Управе по питањима Московске Патријаршије, прецизирана је област делатности Одељења за спољне црквене односе, устројена су нова синодална одељења, одвојене су функције Издавачког савета РПЦ и Издаваштва Московске Патријаршије. Проведен је аналитички рад у циљу неопходних промена у устројству Школског одбора при Светом Синоду и углавном у систему духовног образовања. Активиран је рад Општецрквеног суда. Године 2010. обновљено је устројство Синодалног оделења за црквено доброчинство и социјално служење, утаначена су овлашћења и структура Управе по пословима Московске Патријаршије и Синодалне комисије за питање манастира. Секретаријат за заграничне односе укључен је под Управу Московске Патријаршије, активирана је делатност Митрополитског округа у Републици Казахстану, усвојен је његов устав и унутрашње устројство, и у тој земљи су устројене нове епархије. Године 2011. образован је Средњоазијски митрополитски округ, усвојен је рад низа докумената о социјалном мисионарском раду, верском образовању и катихетској служби у Руској Православној Цркви. Савет управника синодалних установа претворен је у Високи црквени савет и то тело је потчињено Патријарху и Светом Синоду. Ради координације рада епархија у оквиру Руске Федерације образоване су митрополије. У Московској епархији устројени су викаријати. Током 2012. и 2013. осниване су и Митрополије, увећан је број епископа и епархија.

Предмет „Основи православне културе“ унет је у програм средњих друштвених школа у свим областима Русије.

За време Патријарховог служења образовани су:

– органи црквене извршне власти:

  • Високи црквени савет РПЦ (2011)
  • Синодално оделење за односе између Цркве и друштва (2009)
  • Синодално оделење за информације (2009)
  • Финансијско-економска управа (2009)
  • Синодални одбор за односе са козацима (2010)
  • Синодално оделење за затворско свештенство (2010)
  • Патријаршијски савет за питања културе (2010)
  • Синодално оделење за манастире и монаштво (2012)

– општецрквени колегијални органи:

  • Патријаршијска комисија по питањима породице и заштите материнства (2012), раније названа Патријаршијски савет по питањима породице и заштите материнства (2011)
  • Факултет за постдипломске и докторске студије Светих равноапостолних Кирила и  Методија (2009)
  • Међунаучна координациона група за наставу богословља на високим школама (2012)
  • Црквено-друштвени савет при Московском Патријарху ради овековечења спомена новомученика и исповедника Руске Цркве (2013), раније назван Црквено-друштвени савет при Московском Патријарху за овековечењу спомена новомученика и исповедника руских (2012)

Као поглавар Руске Православне Цркве од 2009. до 2013. посетио је следеће земље: Азербејџан (2009, 2010), Јерменију (2010, 2011), Белорусију (2009, 2012, 2013), Бугарску (2012), Грчку (2013), Египат (2010), Израел (2012), Јордан (2012), Казахстан (2010-2012), Кипар (2012), Кину (2013), Либан (2012), Молдавију (2011, 2013), Пољску (2012), Сирију (2011), Србију (2013), Турску (2009), Украјину  (2009, 2010 – три пута, 2011 – пет пута, 2012, 2013), Србију (2013), Црну Гору (2013), Естонију (2013), Јапан (2012).

Током петогодишње патријарашке службе одслужио је 1.237 богослужења (податак од 31. јануара 2014).

За време патријарашке службе Свјатејшег Кирила образовано је

  • 46 митрополија
  • 113 епархија (од којих 95 у Русији)
  • Средњоазијски митрополитски округ  (2011)
  • викаријати у Московској епархији (2011). Број епархија Руске Православне Цркве увећао се са 159 почетком 2009. на 273 почетком 2014. (у Русији са 69 на 164)

Почетком 2009. у РПЦ било је 200 архијереја, а почетком 2014. било је 312.

Свјатејши Патријарх Кирил је обавио 109 архијерејских хиротонија, а током пет година патријарашког служења рукоположио је 104 ђакона и презвитера и 126 презвитера.

П р и з н а њ а

Одликовања Руске Православне Цркве

Црквена одликовања

  • 1973. – Орден Светог кнеза Владимира Равноапостолног (II степен)
  • 1986. – Орден Светог Сергиja Радоњешког (II степен)
  • 1996. – Орден Светог кнеза Данила Московског (I степен)
  • 2001. – Орден Светог Инокентија Митрополит московског и коломненског (II степен)
  • 2004. – Орден Светог Сергија Радоњешког (I степен)
  • 2006. – Орден Светог Алексеја Митрополита московског и све Русије (II степен)

Одликовања самоуправних и аутономних Цркава Руске Православне Цркве

  • 2006 – Орден Преподобних Антонија и Теодосија Печерских (I степен) (Украјинска Православна Црква)
  • 2006. – Орден Благоверног војводе Стефана Великог и Светог (II степен) (Православна Црква Молдавије)
  • 2009. – Орден Свештеномученика Исидора Јуријевског (I степен) (Естонска Православна Црква Московске патријаршије)
  • 2009. – Орден у част 450-годишњице иконе Богородице Почајевске (Украјинска Православна Црква)
  • 2011. – Орден Светог Теодосија Черниговског (Украјинска Православна Црква)

Одликовања Православних Цркава

  • 2007. – Орден Светог Саве Освећеног (II степен) (Александријска Православна Црква)
  • 2009. – Златна медаља Светог Инокентија (Православна Црква у Америци)
  • 2010. – Спомен медаља Православне богословске академије Светог Владимира (Православна Црква у Америци)
  • 2010. – Велики крст реда Светог апостола и јеванђелиста Марка (Александријска Православна Црква)
  • 2011. – Орден Светих апостола Петра и Павла (I степен) (Антиохијска Православна Црква)
  • 2012. – Орден Светог цара Бориса (Бугарска Православна Црква)
  • 2012. – Златни орден Светог апостола Варнаве (Православна Црква Кипра)
  • 2012. – Орден Свете равноапостолне Марије Магдалине (I степен) (Пољска Православна Црква)
  • 2012. – Орден животворног Гроба Господњег – Велики крст Братства Светога Гроба (Јерусалимска Православна Црква)

Одликовања других верских организација и хришћанских деноминација

  • 2006. – Орден Светог Григорија Парумалског (Маланкарска Црква, Индија)
  • 2010. – Орден Светог Григорија Просветитеља (Јерменска Апостолска Црква)
  • 2011. – Орден „Шејх-ул-ислам“ (Кавкаска муслиманска управа)
  • 2012. – Орден за заслуге Умета I степена (Координациони центар муслимана Северног Кавказа)

Државне награде Руске Федерације

  • 1988. – Орден пријатељства народа
  • 1995. – Орден пријатељства
  • 1996. – Јубиларна медаља поводом 300-годишњице руске морнарице
  • 1997. – Медаља у спомен на 850-годишњицу Москве
  • 2001. – Орден заслугa за Отаџбину (III степен)
  • 2006. – Орден заслугa за Отаџбину  (II степен)
  • 2011. – Орден Александра Невског

Награде страних држава

  • 2009.- Орден пријатељства народа (Белорусија)
  • 2010. – Медаља поводом 65-годишњице победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945 (Придњестровска Молдавска Република)
  • 2010. – Орден „Шараф“ (Азербејџан)
  • 2011. – Орден Републике (Република Молдавија)
  • 2011. – Орден Светог Месропа Маштоца (Јерменија)
  • 2012. – Орден Витлејемске звезде (Палестинска аутономна администрација)

Његова Светост је почаствован многобројним другим федералним и регионалним одликовањима; добио је више од 120 награда руских и страних невладиних организација; проглашен је почасним грађанином Смоленска, Калињинграда, Немана, Мурома, Смоленске и Кемеровске области, Републике Молдавије и других региона и градова Руске Федерације.

Према www.patriarchia.ru превели и обрадили
протођакон Радимир Ракић, Синиша Јовановић,
Ђурица Сајц, Ненад Стиковић