Прије четрдесет дана у Швајцарској, у граду Блонају, вјечно је починуо Петар Јованов Пејовић, дугогодишњи стални функционер Уједињених нација и заслужни представник православља, односно Српске православне цркве у Свјетском савјету цркава, човјек који је својим животом и дјелом широм отворио врата незаборава.
Рођен је прије осамдесет и једну годину у Додошима на обали Скадарског језера, надомак Ријеке Црнојевића и славног Обода, на једној, и Цетиња и Ловћена, на другој страни. На тим извориштима писмености и духовности, стекао је основно образовање, а како потиче из породице и братства које је у прошлости дало више знаменитих духовника и оданих службеника Митрополије црногорско-приморске, и његово образовање, његов животни брод је кренуо у том смјеру,
У генерацији садашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, започео је богословију у царском Призрену, а завршио у Београду, где је и дипломирао на Богословском факултету. Његова знатижеља и жеђ за науком су га, међутим, навели да упоредо студира и књижевност, а потом је завршио и Екуменски институт у Бечу, да би своје свестрано образовање крунисао специјалистичким студијама у Паризу и Бирмингему.
Како је од првог тренутка био свјестан да човјек има само један живот, једну шансу на овоземаљском шару, да је уз смјерно поштовање десет божјих заповијести, знање и ширина његових видика мјера свега, никад, до посљедњег даха није престао да учи, да употпуњује и шири своје знање. Поред остало, говорио је кажу готово све значајније европске језике, али и старогрчки и латински.
Интелектуалац таквог калибра и ерудиције, таквог образовања и свестране упућености у проблеме, дакако, није могао остати незапажен, не само у теолошким круговима. Тако је рано постао стални функционер Уједињених нација, гдје је деценијама зналачки, ауторитативно и срчано заступао интересе прво тадашње Југославије, а потом и Србије и Црне Горе. За трајно памћење ће посебно остати његов допринос и дубоки траг који је оставио заступајући у тој мисији интересе Српске православне цркве. Његови ставови о хришћанству, понаособ о православљу и светосављу, његово пожртвовање и оданост вјери, својој цркви и отаџбини, представљају путоказе и велики ослонац генерацијама будућих следбеника, онима који треба да наставе његово велико, хумано дјело, његову доследност, преданост и човјекољубље као најплемештију особину, не само слуте божјег какав је био Петар Пејовић, него и сваког човјека.
Иако он лично није волио да се говори и истичу своје заслуге, његово име ће остати уписано крупним словима у историји хуманости, пожртвовања и доприноса, не само у великим акцијама какве су, рецимо, биле подизања Теолошког факултета у Београду или довршетак храма Светог Саве на Врачару. Да се и не говори о ономе шта је и колико допринио у великим хуманитарним акцијама прикупљања помоћи за невољнике и унесрећене у отаџбини током ратова на југословенским просторима у посљедњој деценији 20. вијека.
Неко од његових пријатеља, оних који су га најбоље познавали, казао је ових дана да су Петру Пејовићу били тијесни Додоши и родни Цеклин, уски широки и прекрасни видици Скадарског језера, Црне Горе, Србије и Југославије – да је он био човјек цијелог свијета. Ипак, њега нијесу заслијепила свијетла Беча, Париза, Лондона и других великих свјетских метропола у које је залазио, није га занијела матица тог великог, шроког свијета – остао је вјечно, срцем и душом, везан за родни крај, бројну родбину и пријатеље за ловћенско поднебесје. Тако је кажу усмјерио и своју супругу Бернандин и дјецу Александра и Катарину
Морални и духовни ослонац
За породицу, за братство Пејовић, па и цио крај у којем је поникао, био је идол и понос, људски, морални и духовни ослонац, путовођа који је дизао рампе и уклањао препреке са стаза које воде у бољу и срећнију будућност, отварао видике и прозоре.
Б.Симоновић
Извор: Дан
