Поводом годишњице упокојења: Прота Дејан Дејановић

31. јануара 2018. - 22:31

 

Постоје људи, скромни по својој спољашности, ничим приметни на први поглед, чије присуство нас одмах обасја и разведри, а да ни сами нисмо свесни тога одмах. На улици бисмо прошли поред њих и не погледавши их, па чак и ако су можда у мантији, додуше скромној, искрпљеној на неколико места и ако тек када прођу схватимо да је поред нас прошао свештеник. А онда се затекнемо у једној, исто тако скромној цркви на Топчидерском гробљу и сретнемо управо тог истог свештеника, који нас дочека најсрдачнијим осмехом који смо могли да замислимо и понуди нам кафу и понеки суви кексић и ми заборавимо тог тренутка проблеме који су нас мучили свих претходних дана. Један од таквих био је и прота Дејан Дејановић, тихи слуга Божији, чији осмех је за сваког био наговештај Васкрсења.

Прота Дејан Дејановић је рођен 1930. године у Босанском Петровцу, у честитој српској породици трговца Душана и Даре Дејановић. Његово детињство је прекинуто окупацијом Босне и Херцеговине од стране усташа. Оставши без свог огњишта, тражећи спас у Београду и Србији, Дејановићи су били у оној најсрећнијој трећини српског народа у усташкој НДХ која је избегла насилну смрт или унијаћење.

Међу многима који су невино страдали током Ослобођења Београда од стране комуниста, био је и Дејанов отац, трговац, избеглица из Босанског Петровца Душан Дејановић. Оставши без свог супруга, Дара је као самохрана мајка одгајала ћерку Велинку и сина Дејана у сиротињском дворишту у Цвијићевој улици.

Упркос томе што су на њега гледали као на сина народног народног непријатеља, млади Дејан је био појац у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, а касније је уписао Богословски факултет. Као студент певао је у црквеном хору, где је упознао Доротеју Чупић, коју је, након завршетка богословских студија и оженио.

По рукоположењу од стране Епископа пакрачког Емилијана, 1956. године, отац Дејан је служио међу преосталим Србима у Капелни, Добровићу и другим опустошеним славонским парохијама. Благословом епископа бањалучког Андреја службује као парох, а потом као архијерејски намесник у Мркоњић граду. Ту је провео својих првих двадесет година као свештеник, а онда се, због школовања деце, премешта у храм Свете Тројице у Београду. Недуго после тога, прихвата предлог да пређе у скромну црквицу св.Трифуна на Топчидерском гробљу где 1988 године постаје старешина.

Прота је, поред заповедних, служио и све друге веће празнике, помене на руске и грчке светитеље, а чланови православног братства „Кампсада“, названог по родном месту св.Трифуна у Фригији, испуњавали су цркву приликом сваког богослужења. Храм је ускоро постао претесан, а неуморни ревнитељ, прота Дејан служио је Литургије, бденија и акатисте, организовао многа поклоничка путовања, предавања, позивао у госте угледне духовнике и православне мислиоце.

Од скромне, скоро непосећене цркве св.Трифуна која је служила годинама само као капела на гробљу и где су људи долазили искључиво да упале по неку свећу, скромни, али изнад свега Богу посвећени прота, направио је праву Божију кућу коју је свако тако и доживљавао и у којој је литургијија и молитва била најбитнија, као и мисионарски центар из кога је стално текла реч Божија.

Цркву су посећивали и многи угледни Архијереји наше Цркве, међу којима много пута и Блаженопочивши Патријарх Павле, а наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у овој малој Београдској оази био увек најдражи гост јер се људи Божији препознају на сваком месту и сваком времену.

Племенитост доброг проте није се могла сакрити ни у забаченом делу великог града, јер је Јеванђељску поруку “ да се светли ваша светлост пред људима“ показивао свакодневно.

Реке људи који су долазили код њега и налазили утеху и помоћ сваке врсте испратили су драгог проту Господу којем је верно служио на данашњи дан, 2016. године.

Сваки пут када се чита Јеванђеље о милостивом Самарјанину, име дивног проте Дејана некако се само појави у мислима. Јер он је био управо тај. Увек. И за све.

Љиљана Поповић