Izaberite stranicu

Писаније др Миодрага Вуковића о Митрополији је, заправо, објављено на погрешном мјесту. Није било никакве потребе да се објављује у београдском “Сведоку”. Било би много боље и значајније, али и коректније, да је објављено као образложење Нацрта закона о слободи вјероисповијести. Али, и кроз београдски “Сведок” се, како видимо, може утицати на догађаје у Црној Гори. Јер, Вуковићево разматрање црквених питања није ништа друго до артиљеријска припрема терена ради централног питања: “како регулисати положај Митрополије Црногорско-приморске и саме СПЦ у оквиру постојећег правног система Црне Горе?”

Вуковић, на примјер, као посебно питање у односима између Цркве и државе поставља питање хотела “Подострог” у Будви. Није проблем, али примјећујем да га је жеља да оклевета Цркву одвела толико далеко да није стигао да у регистру Привредног суда погледа ко је власник хотела и ко обавља хотелску дјелатност. Умјесто судским регистром, Вуковић се бавио сајтом тог хотела, цијенама и врстама соба!? А ствар је једноставна – хотелску дјелатност уопште не обавља Митрополија.

Умјесто да као заговорник европских интеграција отвори европску причу о реституцији одузете имовине Цркве и других вјерских заједница и обештећењу, Вуковић отвара причу о изградњи вјерских и других објеката Митрополије, јер му и то смета. Притом, Вуковић не зна да се ти објекти граде у складу са важећим прописима и да првенствено служе Цркви за обављање њене мисије. Те објекте у планским документима (ГУП, ПУП, ДУП) није планирала Митрополија него надлежни државни органи. Умјесто да изрази похвалу због домаћинског односа према црквеној имовини и поштовања закона приликом изградње тих објеката, Вуковићу све то смета само због тога што је у питању Митрополија.

Вуковићу као правнику, судећи по тексту, није јасна правна разлика између система регистрације и система евиденције цркава и вјерских заједница. Вуковић тврди да Митрополија није регистрована, а позива се на Закон из 1977.г. године који уопште не нормира систем регистрације. Како може Митрополија да се региструје кад то није прописано законом на који се позива Вуковић? Зашто би Митрополија морала да чини нешто на шта је закон не обавезује? Вуковић прескаче чињеницу да је Митрополија прије неколико година пријавила своје постојање надлежном државном органу, али тај орган годинама “ћути” по тој пријави. И, умјесто да критикује тај орган и (не)одговорне у њему због непримјењивања закона, Вуковић критикује Митрополију.

Из текста сазнајемо да Вуковић сматра да у правном систему Црне Горе само треба регулисати положај Митрополије и Српске Цркве. За неке сматра да је то питање ријешено уговорима (Римокатоличка црква, Јеврејска и Исламска заједница). По Вуковићу, на те три вјерске заједнице изгледа не треба да се примјењује Закон о правном положају вјерских заједница. С обзиром на то да је ту ставио тачку, онда се намеће закључак да Вуковић сматра да другим вјерским заједницама које, према евиденцији МУП-а, постоје и дјелују у Црној Гори (Адвентистичкој цркви, Јеховиним свједоцима, Црногорској католичкој цркви, Црногорској православној цркви, Црногорској адвентистичкој цркви, Цркви Христовог Јеванђеља итд.) не треба регулисати правни положај у оквиру правног система Црне Горе. Зар као правник не зна да је свим вјерским заједницама регулисан правни положај постојећим законом? Да ли Вуковић зна за одредбу из чл. 14. ст. 2. Устава Црне Горе од 2007. године (за који је гласао у Скупштини) којом је, поред осталог, нормирана равноправност и слобода вјерских заједница? Само ако Вуковић не зна за ту одредбу, а не вјерујем да не зна, онда може да постави питање које поставља.

Вуковић прескаче централно питање теме, тј. да ли Црна Гора као секуларна држава има право да селективно и у различитом обиму права и обавеза регулише питање правног положаја само једне Цркве у односу на све друге? И, да ли би на тај начин нарушила одредбе свог Устава? Како би се то уклопило у међународно-правне документе о људским правима које је Црна Гора ратификовала и који имају примат над домаћим законодавством? Да ли је Вуковић прочитао макар једну пресуду Европског суда за људска права у вези повреде права из чл. 9. Европске конвенције? Ако је прочитао, како онда може да пише то што пише?

Из текста, такође, уочавам да Миодрагу Вуковићу ове, 2015. године, није јасно шта се подразумијева под Православном црквом у Црној Гори. Међутим, те нејасноће није имао, тј. апсолутно му је било јасно оне, 1992. године када је учествовао у изради Устава Републике Црне Горе, или 2002. и 2007. године када је као коаутор са проф. др Славком Лукићем објавио стручни коментар Устава од 1992. године и одредбе из члана 11. тог Устава. А у чл. 11. тог Устава Вуковић је, заједно са својим колегама, нормирао једну Православну цркву у Црној Гори. Шта се то догодило код Миодрага Вуковића те му 2015. године није јасно оно што му је било веома јасно 1992. године и годинама послије тога? Вуковић је у двије своје коауторске књиге писао коректан, стручни коментар те уставне одредбе, јер му је све било јасно (иако је и у вријеме писања тог коментара у цетињској филијали полиције основана тзв. ЦПЦ). Да ли се Вуковић сада одриче тих својих књига и стручних ставова које је изнио у њима?

Може се рећи да се Вуковић, мислећи да ријетко ко чита његове књиге, послужио “корисном нејасноћом” како би Митрополију на више мјеста дефинисао као “страну цркву у Црној Гори”, иако она то за њега до скоро није била. “Митрополија – страна црква у Црној Гори” – то је кључна порука Вуковићевог текста. Умјесто да се као правник држао одредаба Устава Црне Горе и закона из 1977. године на који се више пута погрешно позвао, Вуковић се ухватио за псеудо-правничке писаније неколицине антицрквених историчара из Црне Горе, који су у науци познати по томе да прво саопште идеолошки интониран псеудо-научни став, а послије, мијешајући бабе и жабе, дођу до њега. Наравно, приликом анализирања друштвених питања, а питање Цркве јесте, поред осталог, и друштвено и правно питање, треба сагледати и таква писанија. Али, не само њих него и супротна. Објективан истраживач и носилац титуле доктора правних наука мора да има критички однос према свим ставовима, а посебно када су супротстављени. Та златна, важна методолошка правила не важе за Вуковића. Јер, да се држао тих правила, а и Устава и закона који не познају “стране и домицилне вјерске заједнице”, онда не би могао да користи термин “страна црква” у свом тексту.

Вуковић не зна да епархије и митрополије које су у литургијском и канонском јединству у Пећкој патријаршији – Српској православној цркви нису регистроване или евидентиране (у зависности од примјене једног или другог система) само у Србији него и у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, Италији, Мађарској, Аустрији, Њемачкој, Француској, Шпанији, Норвешкој, Данској, Финској, Шведској, Белгији, Великој Британији, САД-у, Канади, Аустралији, Аргентини, Венецуели, Чилеу, Бразилу и другим земљама. Да ли та чињеница нешто говори Миодрагу Вуковићу? То питање нигдје нико не поставља као спорно осим Вуковић и слични у Црној Гори.

Како је могуће да епархије и митрополије СПЦ нигдје, осим у Црној Гори, нису третиране као “стране цркве”? Да ли се у тим државама, од којих су многе чланице Европске уније, јавља недостатак историјског самосазнања или се показује однос секуларних, правних држава према Цркви и вјерским заједницама? Како је могуће да питање правног субјективитета епархија и митрополија није отворено нигдје осим у Црној Гори? Да ли то, по Вуковићу, значи да је једино Митрополија “страна црква” у Црној Гори, а да то нису, на примјер, Јеховини свједоци, адвентисти, мормони и други припадници разних секти, па чак и сатанистичких, који долазе у Црну Гору и оснивају вјерске заједнице које никада овдје нису постојале?

Нема сумње да се садржај Вуковићевог текста заправо подудара са духом највећег броја одредби Нацрта закона о слободи вјероисповијести. Кад сам касније прочитао Нацрт закона, видио сам да то није озбиљан нацрт који је усаглашен са међународним конвенцијама и Уставом Црне Горе. Али, ни Вуковићев текст није усаглашен са правом него и са чињеницама. Ваљда мисле да је гола сила јача.

Али, није ни ту, а ни овдје крај. Тек долазимо до 1918. године, али и питања “страних свештених лица”. Дакле, наставак слиједи.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This