Izaberite stranicu

 

И шта човјек да пожели љепше и боље, него кад наиђе на неку давну 18. годину, богату као сама византијска лађа, толико обилату чињеницама, да има довољно за све – да се браћа не свађају-

 

Година пред нама обилује јубилејским освртањима на прошлост, мада је то, под овим небом, ризичан посао, подложан свакојаким идеолошким кривотворењима и врло натегнутим довођењем у везу са садашњошћу. Ето, да није ничег другог него ”100 година од” 1918. – коју, пола нас слави као велики и свијетли тренутак, а пола га се сјећа под геслом ”било, не поновило се”! Зато одмах предлажем да се, на моменат, одмакнемо од тог јубулеја, да зађемо у даљу прошлост и видимо шта се то важно по нас збивало – не стотину, него хиљаду година уназад. Имамо ли, рецимо, 1018. године неку чистију историјску ситуацију и неку обљетницу која нас не би, овако подијељене, додатно дијелила?

Поменута година дјелује спокојно и стабилно. Ауторитетом снажног византијског цара и војсковође Василија Другог, управо су се окончала балканска превирања и простор од Солуна до Неретве, који је до јуче кључао од међусобних сукоба, изазваних историјском појавом бугарског (македонског) ”цара Самуила”, сад је поново под политичком управом Константинопоља. Област данашње Црне Горе, у тим је смутним и тегобним временима добила првог ”међународно признатог” владара – Светог Јована Владимира! Само, овај није признат крунама и повељама из Рима или из Византије – него својом мученичком смрћу (+1016.) и врлинским животом, због којих је завриједио нешто што нема ни један други овдашњи владар до данас. О њега се отимају и сматрају га својим – сви балкански народи! Хиљаду осамнаеста и новонастали мир који је та година донијела, отворила је могућност да Стефан Војислав, храбри и вјешти ратник, блиски рођак Светога кнеза Јована, започне дјело које ће довести до стварања истински независне државе, отргнуте од византијске управе. Војислав ће петнаестак година касније подићи устанке, а његов син Михајло кроз коју деценију дочекаће политичко признање своје државе године 1077. (Тако да никоме живоме није јасно зашто је актуелна црногорска власт претпрошлу, 2016. годину, насловила 1000. годишњицом наше државности?!)

Дакле, 1018. је створен један нови политички поредак, који ће Војислав убрзо напасти својом војном вјештином, визионарском далековидошћу, уз обиље Божије помоћи (једна олуја му је донијела обиље царског блага на ”праг од куће”; призив Божијег имена му је спасао живу главу у метежу Туђемилске битке… итд.). Зато ову годину видим као јубилеј – али не у односу на конкретан догађај, него као почетак епохе која ће изродити прву праву зетску државу, уважену од свих ”релевантних међународних фактора”. (Америка и Русија тада не бјеху никоме на видику… еј!)

А Стефана Војислава видим као личност која несумњиво може да нас обједини, својом темељном улогом у процесу и појави, данас званом – црногорска држава. Он је способан, одважан, мудар… попут неког од наших нововјековних црногорских хајдука. Византијски извори га, разумљиво, карактеришу као узурпатора и понегдје га називају погрдним именима (”лукави варварин”; ”дивља звијер ”), али му не могу одузети славу побједника! Он је хришћански владар, побожан и одан, попут цара Давида, библијском виђењу свијета и стихија у њему.

Он је бескомпромисни борац за самосталност своје државе, и не преза од сукоба, како са Византијцима, тако и са околним рашким и хумским велможама – по принципу ”једна земља, а два господара, царовати оба не можемо”! Те његове особине, уз све горе побројане историјске чињенице, сигурно ће вољети они који заговарају апсолутну националну самобитност савремених Црногораца. Овим другим Црногорцима, који себе доживљавају, дијелом српске националне, етничке и културне цјелине, више ће се свиђати чињеница да Војислављева држава своје границе није имала код Пријепоља и Плужина, него се протезала од Стона на Пељешцу, па преко Косова, до Топлице код Ниша (Војислављева држава је била незамислива без Косова – отуда се Бодин у Призрену осјећа ”као цар”!) Њима ће бити мило кад у изворима првог историјског реда (Кекавмен, Скилица) прочитају да се за Војислава каже како је он ”архонт Срба”, његова земља – ”земља Срба”, а он лично, по поријеклу ”Србин Травуњанин”! Постоје, поред свега, и озбиљне научне хипотезе, по којој су Немањићи, потомци (сродници) једног од Војислављевих синова (па онда није нимало случајно, што ће, брат Светог Саве, Вукан, од римског папе добити исте инсигније краљевске власти у Зети=Дукљи, које је имао и Михајло Војислављевић).

И шта човјек да пожели љепше и боље, него кад наиђе на неку давну 18. годину, богату као сама византијска лађа, толико обилату чињеницама, да има довољно за све – да се браћа не свађају.

 

Аутор је ректор цетињске Богословије

http://www.vijesti.me/forum/vojislav-970168

Pin It on Pinterest

Share This