Izaberite stranicu

У оквиру пројекта Друштва за хеленску философију и културу под називом “Византија прије Европе, Европа послије Византије” у Паризу је протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић одржао предавање. Тема предавања одржаног 11. децембра у препуној сали духовног центра који се налази у Цркви Светог Саве у Паризу било је “Смисао слике у хришћанству кроз разумијевање ријечи”. Ово је прво у серији предавања која ће проф. др Брајовић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета Црне Горе, истакнути медиавелиста и византолог, одржати у оквиру великог међународног пројекта у свим већим европским центрима.

[pullquote]

Бити хришћанин значи одупријети се искушењу

Проф. др Борис Брајовић подсјећа и да људи иако улазе и живе у Цркви, не препознају оне вриједности и духовне координате којима је она испресјецана и премрежена.

– Бити хришћанин не значи немати искушења и страсти, него моћи им се одупријети и превладати их. Живимо у паралаксичној перспективи: видимо оно што желимо да видимо, а не оно што јесте; живимо у сликама и представама које смо створили да бисмо лакше поднијели девалвацију сваког хуманитета. И зато сваки појединачни члан духовне заједнице наше Цркве није лишен одговорности, било она политичка, социјална, комунитарна. Морамо бити прави људи да бисмо могли Бога упознати – наглашава проф. др Борис Брајовић.

[/pullquote]

Проф. др Брајовић истиче да је Византија трајно обогатила културни миље Европе, а да се дио материјалног и духовног блага Византије нашао и у Француској, након крсташких похода. По повратку, крсташи су у Париз донијели бројне теолошке књиге, умјетничке предмете, научне списе, који су несумњиво утицали на развој и ток умјетничке, научне, филозофске и теолошке мисли у Француској.

– У Француској се трајно населио не само католички и протестански дух Европе већ и онај њен источни, православни. Тај сусрет је и данас видљив у сваком мјесту не само Париза, већ и цијеле Француске – истиче проф. Брајовић. Зато је важно да сваки наш сусрет буде обогаћен и истинован кроз подсјећање на те заједничке хришћанске темеље, додаје др Брајовић. А тај сусрет, односно говор о другоме, посвећен другом, творење заједнице, био је и тема предавања.

– Хришћанин је у сталном кретању, у покрету између људског и божанског начина постојања. Између небеског и земаљског, у међурјечју се наше биће развија и расте. У оном већ и још не. Човјек није усамљено биће упућено на самога себе, јер сваки његов покрет је ступање или у оно божанско или у оно људско, а то је заједница – каже др Брајовић. Притом, истиче да се не смије заборавити да се је још у античког грчкој човјек – антропос биће упућено на вишњи начин постојања, коме је и дато да то горе, разумије. На тај начин, додаје др Брајовић, човјек има јединствен положај, јер је биће упућено ка вјечности а не према земности. И управо то заједничарење, омогућава човјеку – хришћанину да буде и причесник, пријатељ Ријечи, Слова, Логоса, Сјемена, али и онај ко даје и дијели љубав.

– Човјек се као хришћанин и познаје по том залогу љубави, каже апостол Павле дакле никад нијесмо сами увијек смо у заједници у том пребивању између онога што још није и онога што је ту. Ово је неопходан услов да бисмо се уоште могли споразумјети, јер како каже пророк Исаија: Ако не будете вјеровали, нећете разумјети – истиче проф. др Брајовић. Притом, наглашава Брајовић, неопходно је истаћи да је овдје најважнија максима – кредере за интелегере, “јер не разумијем да бих вјеровао него вјерујем да бих разумио”.

– А то значи да још поједноставим да је читав људски живот ухристовљење и да само из вјере у Христоса, Богочовјека можемо разумјети и имати сваку другу релацију. Вјерујем у Христоса, разумијем човјека. Хришћанство није један монолитан хор сљедбеника и вјерујућих, већ један полифоничан, а често и какофоничан диспут трагајућих и тражилаца. Хоћу да нагласим снажно тај хришћански елеменат превирања, сталног динамитета, отварања и откривања, те есхатолошке упућености, сталне отворености људског бића у том кретању воље наше у слободи. Не смијемо приступити Цркви, у најширем смислу те ријечи, као “неком онтолошком Дизниленду у коме се све разријешава само чињеницом да сте ту присутни, да сте у Цркви” – наглашава др Брајовић. Односно, каже др Брајовић, “никаква теологија не може и не смије да суспендује наш аутентичан одговор на питање како Христос живи у мени, не може да поништи моју одговорност, да је пренесе у поље традиције, ма каквог ауторитета”.

– Не, потребни смо и ми да одговоримо Ко је Христос? А то може само човјек из пуног бића. Али, оно што је најважније јесте то да ми никад не изгубимо из вида и потребу суочења са собом, са својом прошлошћу и са одговорношћу у садашњости, то је онај кључни елеменат сваког слободног човјека, критички потенцијал да сваки гријех, свако зло осјетимо прво у себи и да га отклонимо. Тек онда имамо право да и туђе примијетимо и да другом помогнемо – каже протјереј-ставрофор др Борис Брајовић.

Живана Јањушевић

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This