Саборни храм Свете Текле у Даниловграду

22. марта 2017. - 11:46

Међу скоро педесет храмова на територији општине Даниловград, од којих су многи славни својом старином и догађајима који су за њих везани, најважнији и један од најстаријих је храм свете првомученице Текле Равноапостолне, који се налази у самом граду, на узвишењу познатом као Мала Главица. Тај храм је саборни за све даниловградске парохије, или, како је написано на каменој плочи изнад врата храма, „соборни племена бјелопавлицкаго“.

О најранијем историјату храма мало се зна. Познато је да је у старини, док су припадници племена Бјелопавлића живјели у брдским селима изнад равнице око ријеке Зете, мјеста на којима се сада налази град Даниловград насељавали припадници племена Ћеклићи, који су касније прешли на територију старе Црне Горе. Претпоставља се да име тог племена потиче управо од назива храма свете Текле, у народу познатој као ‘Света Ћекла’. Касније, оснивањем града, храм добија статус саборног.
Нажалост, нико се до сада није озбиљније бавио археолошким истраживањима старости овог храма.

Први писани траг о њему везује се за бој на Ћуриоцу 1792. године, који се завршио управо код храма свете Текле, када су бјелопавлићки јунаци одбранили храм од турске војске која је хтјела да га запали. О томе Његош у „Огледалу српском“ пише: „Кад то виђе попе Бошковићу, викну попе из грла бијела: ‘А Брђани, црн ви образ био, Ћурилац нам Турци опалише, и ево их до Главице Мале, сад ће Ћеклу опалити цркву!“

Црква има сва обиљежја традиционалног црквеног градитељства на овим просторима, саграђена од грубо тесаног камена, као једнобродна грађевина са олтарском апсидом и звоником „на преслицу“, који смјешта три звона.
Темељна обнова цркве извршена је 1900. године, о чему свједочи поменута камена табла изнад улаза у цркву. Постављен је и иконостас скромније израде у четири нивоа, који је, заједно са великим распећем досезао до свода храма. Иконе које су постављене на иконостасу биле су литографије, осим реда престоних икона, које су биле осликане, и које су такође биле скромније израде, у стилу класицизма. У вријеме ове обнове настојатељ храма је био дугогодишњи парох даниловградски протојереј Јован Велашевић, који је 1904. године успио да за цркву набави цио комплет богослужбених књига штампаних у Царској Русији, које се и данас чувају у цркви. Између два рата набављена су три звона, рађена у једној од ливница на простору данашње Хрватске, од којих се два и данас користе.

Првобитно, око цркве није било грбова, осим неколико гробова знаменитих бјелопавлићких народних првака, посебно оних из породице Бошковић, из које су генерацијама рукополагани настојатељи овог храма, и чији се гробови налазе са сјеверне стране цркве. Међутим, временом, а највише између два рата и након завршетка Другог свјетског рата, око цркве је почело масовно сахрањивање, тако да је гробље код храма свете Текле стекло статус главног градског гробља, а овај саборни храм стекао, између осталог, функцију гробљанске цркве, који, за један по старини и историјату тако значајан храм, представља извјесну деградацију.

Након Другог свјетског рата дуго времена у храму није обављано богослужење, а црква је једно краће вријеме коришћена као магацин. У каснијем периоду богослужења су ријетко обављана. Током обнове манастира Ждребаоника, у другој половини осамдесетих година двадесетог вијека, мошти светог Арсенија су се налазиле у цркви свете Текле око годину дана, када су у цркви повремено служене свете литургије. Редовни црквени живот у овом храму је обновљен почетком деведесетих година прошлог вијека, а за првог сталног пароха постављен је протојереј Драгољуб Пантелић 1997. године.

Посљедња значајнија обнова храма извршена је 2000-2001. године, када је настојатељ храма био јереј Драган Томић, и када је уређена фасада храма, кров замијењен, црква изнутра поново омалтерисана, направљена камена стаза до храма и плато испред улаза, као и чесма на сјевероисточном углу здања. Том приликом у олтарској апсиди је иконописац Владимир Бата Кидишевић осликао велику фреску Богородице Оранте – „Шира од небеса“. Тада је замијењено и једно од звона, које је било напукло, новим звоном, израђеним у ливници у Србији, а које је прибављено трудом и љубављу породице Вуковић из Даниловграда​. Такође, 2005. године у храму је постављен нови, резбарени иконостас, са иконама у византијском стилу, те набављен владичански трон, трон за икону Богородице, налоњ за цјеливајућу икону и полијелеј – хорос са иконама, док је палионик свијећа измјештен ван храма, уз сјеверни зид цркве.

Данас се у храму свете​ Текле свакодневно обављају света богослужења, а црквена заједница која се окупља око храма има изразито литургијски карактер и одликује се здравим мисионарским активизмом, који је утемељио протојереј Слободан Зековић, а наставио протојереј Жељко Ћалић, који је сада настојатељ овог храма.

Најважнија светиња која се чува у цркви је дио моштију свете Текле, који је парохија даниловградска добила на дар од Митрополије дабробосанске, пошто се у Сарајеву чува стопало ове светитељке. У част преподобне мати Параскеве, која је слава свију Бјелопавлића, у храму се чува и једна честица њених светих моштију, као и дио одежде светог Арсенија, које су биле на његовим моштима до пресвлачења, а које је обављено крајем осамдесетих година прошлог вијека. У храму се такође налази и велика поштована икона Богородице, копија чудотворне Богородичине иконе Лепавинске.

Осим поменутих књига, у храму се чува више књига штампаних у Царској Русији и Аустрији, а које потичу из средине XIX вијека, међу којима је и једно Јеванђеље са посветом митрополита црногорског Илариона (Рогановића), на којем се налазе потписи српског патријарха Германа и бугарског патријарха Кирила, као и епископа који су овим предстојатељима били у пратњи, из двије посјете Црној Гори током шездесетих година прошлог вијека.

Иван Булатовић