Св. Јован Дамаскин: Од свих дјела Христових најдостојнији дивљења је Часни Крст

27. септембра 2017. - 0:10

 

Ријеч о Крсту је лудост онима који гину а сила Божија нама који се спасавамо. Духовни, пак све испитује. А душевни човјек не прима што је од Духа. Лудост је, наиме, онима који ту ријеч не примају са вјером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човјечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити, јер то знање је душевно и демонско.

Но, ако неко руковођен вјером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља и пронаћи ће прави пут. Јер немогуће је спасити се без вјере: јер све, како човјечанско тако и духовно, вјером постоји. Ни земљорадник без вјере не заоре бразду на свом пољу, нити трговац пловећи у малом чамцу без вјере предају своју душу разјареним таласима, нити се без вјере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вјером поимамо да све што постоји је силом Божијом преведено из небића у биће, све, и оно што је божанско и оно што је човјечанско, вјером постижемо.

Свако дјело и чудоторство Христово зацијело је изузетно велико и божанствено и чудесно. Али од свих дјела Његових најдостојнији дивљења је Његов Часни Крст (Распеће). Јер ничим друго смрт није уништена, прародитељски гријех није опроштен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није сјела са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим Крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви које се у Христа крстисмо, каже свети апостол, у смрт Његову се крстисмо, јер који се год у Христа крстисте у Христа се обукосте. Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост. Али гле, смрт Христова, односно Његово Распеће, одјенула нас је у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно побједа над смрћу, њиме открила, било због тога што, четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина, односно сва видљива и невидљива твар силом Божијом одржава заједно.

Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање, јер њиме се ми вјерници издвајамо и распознајемо од невјерника. Он је штит и оружје и побједнички трофеј против ђавола. Он је печат, да се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо. Он је васкрсење умрлих снага и потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тијела, одбацивање свакога зла, виновник сваког блага, уништење гријех, изданак васкрсења и дрво вјечног живота.

Томе, дакле, драгоцјеном и уистину часном дрвету, на коме је Христос принио себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тијела и крви, треба да се клањамо, као и клиновима, копљу, одјећи и  Његовим светим мјестима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава и томе слично. Као што вели боговидац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових. А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својему, јер устајање (васкрсење) следује распећу.

Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога Крста, иако се прави од другог материјала, не поштујући тиме твар – не дај Боже – већ образ Крста као символ Христа. Јер он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу, говорећи заправо о крсту. Зато је анђео благовјесник васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина распетога. Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али само је један распети. Није апостол рекао прободенога копљем, него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо гдје је Његово знамење, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко друго драгоцјено камење, ако се деси да се образ крста поквари, треба поштовати.

Тај Часни Крст предображавало је дрво живота које је Бог посадио у рајском врту. А пошто је смтр ступила  у свијет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво. Јаков је поклањајући се врху Јосифовог жезла први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке, благосиљао своје синове. Знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасивши тако Израиљ а потопивши Фараона. Знак крста описале су крстообразно испружене руке које су побиједили Амалика, дрво које је учинило да горка вода постане слатка, те стијена које се расцијепила и из које је потекла вода, жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства. Знак крста изображавала је убијена змија која је побједоносно била објешена на дрвету, јер је дрво спашавало оне који су са вјером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши гријеха, у тијелу гријеха био прикован. Велики Мојсије узвикнуо је: Видјећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим, а Исаија каже: Вас дан пружам руке своје народу непокорноме, који иде за својим мислима.

А ми који се Крсту клањамо да задобијемо свој удио Христа распетога. Амин.

Из књиге Свети Јован Дамаскин: „Источник знања – Тачно изложење православне вјере“