Izaberite stranicu

У времену преобликовања  историје, мијењања идентитета и “џамијања” цркава,  књига  “Вита Которанин,  неимар Дечана”  представље право васкрсење, јер онај ко је прочита видјеће што је Котор био, на што смо све поносни и што овај град  треба данас да буде, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић.

Он је у которској цркви Светог Николе синоћ говорио на промоцији књиге “Вита Которанин, неимар Дечана” Риста Ковијанића, чије су обновљено штампање омогућили књижевник Никола Маловић из Херцег Новог и Ковијанићев унук Братислав Стипанић.

“Када сам дошао у Котор 1969. а од тада је прошло 47 година, једно вече су дошли г. Ристо Ковијанић и госпођа Даница. Тада ми је поклонио књигу “Вита Которанин неимар Дечана”. До тада сам био убијеђен да, када се заврше Боголовија и Теолошки факултет,  нешто знам. Међутим када сам прочитао књигу  видио сам колико о Котору ништа не знам, односно колико о Котору много има да се сазна, колико год човјек да је ту. За мене ова књига је била буквар кроз који сам упознавао Котор из византисјког и немањићког времена па надаље”, казао је Кривокапић.

Наводи да су му 60-тих година  прошлог вијека,  када се пљувало по Цркви, веома значили љубав и поштовање које му је исказивао  један господин и научник као што је био Ристо Ковијанић.

“Данас смо поново имали  имамо затурену књигу, врло лако и намјерно,  јер зашто је нема у Народној библиотеци Србије. Нашли смо је само у легату библиотеке патријарха Павла. Дакле васкрсла је једна значајна књига. Зато није случајно што је организатор ове вечери Српско пјевачко друштво Јединство. Дакле опет неко ко наставља традицију старога Котора”, казао је Кривокапић.

[pullquote]

Ово је књига о српском средњем вијеку

Ово је књига о српском средњем вијеку, у коме се час селимо на Приморје, у Боку Которску, а час са обале на континент. Као да је ријеч о каквој историјској читанци, листамо странице по којима цареви, архиепископи, умјетници, дипломате, протовестијари, трговци и занатлије провијавају као јунаци.

Ако је тачно да су српске државничке амбиције увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио, зачуђује чињеница колико је Котор као краљев град, главна лука, и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану”.

Никола Маловић

[/pullquote]

Секретар Јединства Драган Ђурчић казао је да је пресрећан што је дошло до обновљеног уздања књиге  “Вита Которанин неимар Дечана”  Риста Ковијанића из 1961. године . “Пресрећан сам као грађанин овог посрамљеног и постиђеног града који је себи дозволио луксуз да од краљевског,  стоног и гостољубивог Котора, буде центар црних хроника. Коме није довољно да буде на листи УНЕСЦО-а, него садашња генерација тражи мјесто на листама Интерпола и осталих организација. Зато сам пресрећан што захваљујући породици Стпанић и издавачу Књижари Со из Херцег Новог, имамо прилику да се поносимо и хвалимо на оно што су нам дали и оставили преци”, казао је Ђурчић. Он је поздравио госпође Братиславу Стипанић рођену Ковијанић и Ану Злоковић пофесорицу романске групе језика доајена,  медијатора и спорводтеља многобројних дешавајња којим се Котор поноси. “Она је кћер господина Хектора Дабиновића предратног предсједника Суда за којег се везује оснивање Државног архива у Котору крајем пете деценије прошлог вијека”, казао је Ђурчић, истакавши да су бројне которске институције биле у оквиру цркава. “У оквиру двије хришћанске конфесије Римокатоличке цркве са сједиштем бискупским у Котору  и Српске православне цркве са сједиштем епископа у Котору”, казао је Ђурчић.

Књижевник Никола Маловић је казао како се “очигледно временом избирикао да на тржиште избаци књиге које недостају и које су камен темељац у нашој духовности и култури”.  “Предговор књизи, насловљен Дечански кључ, написао је Живојин Ракочевић директор Дома културе у Грачаници. Био је у праву када је казао да је он наш одговор на античко јединство “истина – добро – љепота” и да је структура Високох Дечана сачињена од романичких, готичких, византијских, наших контитнеталних и приморских утицаја. Не замјерите ми и на овој деклинацији, јер ми бисмо рекли Вито Которанин, али је књига на екавици, иако ју је написао Ристо Ковијанић који је рођен у Црној Гори. Дакле, фра Вито је био католик који је направио најмонументалниј споменик српске средњевјековне културе. Куриозитетан податак јесте да смо господин Стипанић Ии моја малекост у Котору на Тргу од оружја 9. новембра прошле године потписалу уговор о издавању ове књиге, у смислу ауторских права, а то је био дан када се у Европи вијећало да ли ће Косово да уђе у УНЕСЦО и да ли ће Високи Дечани, који спадају у српску културу, бити проглашени косовском и да ли ће они наставити да баштине нашу традицију, што се није догодило, па је тај датум на овом уговору више него симболичан”, казао је Маловић. У поговору књиге он је написао : “Током двеста година владавине Немањића Котор је био најкултурнији град српске државе, која је у другој половини XIII и првој половини XIV века била најмоћнија на Балкану

Високе Дечане, задужбину Немањића, Стефана Дечанског и цара Душана, градио је протомајстор Вита Которанин, од 1328. до 1335.

Которска длета исписала су диплому на Високим Дечанима. Манастир исклесан од камена пре скоро 700 година стоји и данас као саливен.

Дечански живопис одуховио је Витино дело. По мноштву фресака, а има их преко 1000, то је једна од најбогатијих цркава на свету.

Вита Которанин саградио је дечански еп пола века пре Косовске битке (1389), подигавши најраскошнију српску средњовековну грађевину – споменик светске културне и уметничке баштине.

*

О животу Риста Ковијанића који је рођен у Морачи на Божић 31. децембра  1895. године, као најмлађе од седморо дјеце, говорио је његов унук Братислав Стипанић , који се захвалио Николи Маловићу уреднику илустроване монографије “Вита Которанин неимар Дечана”.  “Свој животни пут је окончао новембра 1990.  када су га опелом на которском гробљу Шкаљари испратили отац Момо и тадашњи чланови Јединснтва. Као тадашњи стари Црногорци, доживјевши десету деценију живот био сам себи намјерио да оконча овоземаљски живот, здрав а не болеста, тако што је све мање јео па је посљедњих неколико недјеља живота својевољно залегао у постељу И старачки припремио нас , напустивши нас у 95.-тој години живота. Претходно је уредно средио цјелокупну своју библиографију са свим својим књижевним и архивским дјелима и коресподенцијом.  На моје постављено питање “ђеде што си се уморио од живота, ниси болестан,  можеш да живиш да дочекаш и 100 година”, Ристо  махну руком и прозбори “нема потребе Брацко нема потребе више И оволико је сасвим довољно”.

Ристо Ковијанић је гимназију похађао на Цетињу (1908-1912), да би послије четвртог разреда прекинуо школовање, да се као 17-годишњи ђак добровољац бори у Црногорској војсци у Балканском рату (1912-1913),

За учешће у ослободилачким ратовима носилац је Споменице Балканских ратова 1912-1913. и Споменице Првог свјетског рата 1914-1918.

Пошто је положио професорски испит (1927), постављен је за лектора српскохрватског језика и књижевности на Универзитету у Братислави.

По повратку у Београд ради у Државном архиву (1939-1940). Затим је прије окупације због антинацизма напустио Београд, те ја на свој захтјев постављен за директора гимназије у Котору (1940-1941).

Остаје запамћен његов родољубни говор на тргу у Котору (27. марта 1941), када је изрекао: „Треба служит части и имену… нека буде што бити не може“, а Которани су му потом углас одговорили: „Тако већ никако“.

У првим мјесецима италијанске окупације упркос забрани италијанског префекта издао је матурска свједочанства писана ћирилицом. Због тога је позван на одговорност код префекта, кога је одбио да поздрави тзв. „римским поздравом“, због чега је ухапшен (Преза код Тиране), гдје остаје до краја 1941.

По капитулацији Италије, крајем 1943. године, Ковијанић је поново директор гимназије у Котору. По завршетку Другог свјетског рата, иако доказани родољуб и антифашиста,  осуђен је од нових југословенских власти „за колаборацију са старојугословенским монархистичким властима“  на затворску казну коју је издржао двије године, да би потом та пресуда била поништена и Ковијанић рехабилитован.

Ристо Ковијанић је умро у 95. години живота и сахрањен је 1990. у Котору.

Ковијанић је био: члан Историјског друштва Војводине у Новом Саду, члан Ученог друштва Шафарика (касније Словачка академија наука) у Братислави, стални научни сарадник Института за медицинска истраживања САНУ, редовни и почасни члан Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, редовни члан научног друштва за историју здравствене културе Србије (1965) и Црне Горе (1972), члан сарадник и радни члан Друштва за унапређење поморства Југославије (1965, 1970), члан сарадник и стални члан сарадник Матице српске (1963, 1969), члан Удружења књижевника Црне Горе и савеза књижевника Југославије (1967).

Одликован је Медаљом Универзитета Коменског у Братислави и Златном медаљом Словачке академије наука. У Црној Гори је награђен Тринаестојулском наградом.Између два свјетска рата одликован је Орденом Светог Саве, Југословенском круном и Чехословачким бијелим орлом.

Током своје дуге и плодне стваралачке активности Ковијанић је написао преко 400 разних прилога, од којих 230 научних радова и 170 научно-публицистичких чланака и прилога.

У књизи „Которски медаљони” (И издање 1976, ИИ и ИИИ допуњена издања 1980, 2007) Ковијанић је поводом 80-годишнице живота написао 80 лирских прича – медаљона, о којима у поговору књиге каже: „Сваки медаљон је заокругљена цјелина; поређани један до другога дају слику давно прохујалог друштвеног живота града Котора”.

Предраг Николић

Видео: Нови ТВ

[wpaudio url=”http://www.svetigora.com/audio/download/19066/27.%2006.%202016_Vito%20Kotoranin%20neimar%20Decana%20promocija%20njige.mp3″ text=”Тонски прилог Радија Светигора”]

Pin It on Pinterest

Share This