Izaberite stranicu

У порти цркве Светог Петра и Павла у Рисну, уприличено је вече посвећено Бококоторској иконописној школи Димитријевић-Рафаиловић, која је кроз пет генерација и 11 иконописаца дјеловала скоро пуна два вијека, од краја VII до краја XIX вијека. Остала је запажена по специфичној архаичној иконографији у којој доминирају јаке боје без тонских прелива. Један од највећих познавалаца ове школе, др Павле Мијовић, записао је: “Управо наивност која се никада није спустила до нивоа фолклора, дугује своју широку популарност и допадљивост.

У уводном дијелу вечери модератор Марина Дуловић је истакла: “Први разлог због ког смо овдје јесу вриједности о којима се данас мало говори, други је што је дјело које желимо представити настало управо овдје на овом мјесту, и трећи је што људи у Рисну желе да чују и освјеже своја знања као и право да млади сазнају више о нашој прошлости и културном наслеђу.

Бројне ришњане и један број туриста су кроз материју Бококоторске иконописне школе водиле историчарке умјетности, Јована Лалошевић и Александра Симеуновић. Музички дио вечери уприличили су сопранисткиња Милица Лалошевић и пијаниста Дејан Кривокапић.

-Димитрије Даскал звани писац, родоначелник школе, поријеклом највјероватније из околине Манастира Морача, вјеран сљедбеник и најталентованији ученик зографа Радула, у Рисан се доселио око 1680 године. Његови први радови у Боки су четири иконе које се данас чувају управо овдје у цркви св Петра и Павла: икона са представом Исуса Христа, и три које су овдје изложене а то су св Јован Крститељ и св Сава, св Никола и св Дјордје и Богородица са Христом и архандјелима. Истакнути сликар који је припадао овој школи а није носио презиме Димитријевић Рафаиловић, био је Максим Тујковић родјен 1680 у Грбљу. Осим у Рисну , иконописци Бококоторске иконописне школе су стварали, односно рукоделисали на простору цијеле Боке и њеног ближег заледја, па преко Мораче, Никољца, Пиве све до Пећи и Сарајева , истакла је Лалошевић.

Публику је са насљедницима Димитријеве школе упознала Александра Симеуновић. “Гаврилови синови су били Рафаило, Ђорђе и Данило, Рафаилови Петар и Васиље од којих почиње потписивање по очевом имену и прелазе у Рафаиловиће. Василијеви синови Ђорђе и Христофор настављају поридичну традицију као и Христофорови Иво и Јово са којима се гаси ова иконописна школа, навела је она.

Захваљујући “Дванаестом Александру Рафаиловићу, академском сликару поријеклом из Берана који живи и ради у Београду, вече у Рисну је пратила и пројекција слајдова великог броја икона. Истичући да је управо последњи Иво његов чукундјед, он је на сакупљању 13.000 фотографија, 600 икона са 80 локација, радио пуних 10 година и на тај начин успоставио дијалог са својом породичном традицијом.

А. Ћ.

Извор: Дан

Pin It on Pinterest

Share This