Izaberite stranicu

ZaSAJT_zaZIVOTbezZIGAЗборник За живот без жига – слобода и достојанство човека у свету „Великог брата” бави се, како би то браћа Руси рекли, „злободневном” (актуелном) темом претварања планете Земље у глобални, даноноћно надгледани, електронски конц-логор, под изговорима „безбедности”, борбе против тероризма, одбране демократије, и томе сличних лажних изговора, чије је једини циљ да прикрију праве – тоталитарне и противчовечне намере глобалних надзирача, поробитеља и експлоататора.
Текстови сабрани у овој књизи потичу како од страних тако и од домаћих аутора, а разна саопштења долазе од Синодâ Помесних Цркава, као и од организација за заштиту људских права широм света.
Српска Православна Црква је и преко свога Св. Архијерејског Сабора и преко појединих епископа (Митрополита Црногорско-приморског, Епископа Жичког, Епископа Банатског), као и преко свог листа „Православље” дала значајан допринос истинској борби за људска права у овој области и на нашим просторима, ставивши се на чело сведочења о неприкосновеном значењу и значају људске личности, саздане по Божијем лику и подобију.
Ове књиге не би било без материјала који нам је обезбедила НВО „За живот без жига”, као и без ангажовања њених делатника: господе Александра Павића, политиколога, и Оливера Суботића, теолога и информатичара, као и протођакона Радоша Младеновића, управника Дома Св. Николаја Жичког у Краљеву.

НОВА СВЕТИГОРИНА КЊИГА – ЗА ЖИВОТ БЕЗ ЖИГА

 Недавно се, у издању „Светигоре“, појавила изванредна књига „За живот без жига“, коју је приредио Радомир Шутић. Књига се, на преко 350 страна, бави различитим аспектима тоталитарне контроле светског становништва путем примене најсавременијих електронских средстава. Текстови стручних и обавештених аутора вешто су спојени са вестима из орвелијанског царства неслободе и света „Великог Брата“ који нас ставља под контролу из дана у дан. Важни су и текстови домаћих аутора, али од свега је важније излагање ставова Православних Цркава, као и Српске Православне Цркве, која у овој борби учествује већ више од деценије. ( Ту су, између осталог, и излагања са великог скупа одржаног под покровитељством Епархије жичке још 2007. године. ). Ипак, поставља се питање – зашто нам је оваква књига неопходна?
ТОТАЛИТАРИЗАМ ОСВАЈА СВЕТ
Предвиђања писаца антиутопија, попут Замјатина, Хакслија и Орвела се испуњавају. У читавом свету се постепено ствара тоталитарни режим. Иван Иљин који каже да се он не састоји у облику, већ у обиму власти. Свака власт која хоће да држи живот својих грађана под апсолутном контролом јесте тоталитарна…Ипак, техничке немогућности су до сада спречавале појаву такве власти. Али, развој електронике и то је омогућио. Што се тиче „електронске контроле”, господари света су је давно предвидели и сада је само, под изговором „борбе против тероризма”, и сличних измишљотина, спроводе.
Жак Атали, својевремено директор Европске банке за обнову и развој и близак човек Ротшилда, писао је,пре више од три деценије, у својој књизи „Линија хоризонта”: „Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу… Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству које диктира новац…Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ”.Људи ће бити „нови номади”, који су, по Аталију, „изгубили традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу”, чије ће најважније право бити право да продају и купују.
Читав свет ће бити под електронским надзором. Атали вели: „Основа технологије будућности је микрочип, који ће бити уграђен у све предмете, који ће постати нешто попут продужетка наших чулних органа, функција нашег организма”. Средство везе (а самим тим и надзора) постаће свеприсутно: „Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће човек бити без адресе… Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број или његово име”.Атали јасно каже: „У будућем светском поретку биће поражених земаља. Број поражених ће, наравно, бити већи од броја победника. Они ће покушавати да стекну право на достојан живот, али, изгледа, такву шансу неће добити. Биће избачени из игре, гушиће се од отровне атмосфере, на њих нико неће обраћати пажњу, због свеопште равнодушности”. Сиротињи која неће имати где да путује биће понуђена разна стимулативна средства, пре свега наркотици: „Наркотици су номадска супстанца за побеђене будућег миленијума”. Победници ће имати све „рајске могућности” генетичког инжењеринга. Елита ће на тржишту куповати нове органе.
Атали „прориче”: „Човек ће продавати и куповати своје сопствене двојнике, „копије” вољених људи, хибриде створене на основу нарочитих особина, изабране с тачно одређеним циљевима… Човек ће почети да прави самог себе онако како прави робу”.Такво доба је ту. Зато је сасвим јасно због чега се Православна Црква широм света бори против тоталитарне контроле.
Руска црква против тоталитарне контроле
Године 2013, почетком фебруара, одржан је Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве који се, између осталог,бавио и питањем развоја нових технологија за праћење људи.
Ево шта су руски епископи,између осталог, саопштили: „У друштву се шири основана брига због тога да коришћење доживотног личног дигиталног идентификатора у виду кода, карте, чипа или нечег сличног, може постати обавезан услов за приступ свих људи свим материјалним и друштвеним добрима од животне важности. Коришћење идентификатора заједно са савременим техничким средствима омогућава вршење тоталне контроле над човеком без његове сагласности – праћење његовог кретања, куповине, плаћања, медицинске прегледе, примање социјалне помоћи, друге правне и друштвено значајне активности, па чак и лични живот. Већ сад изазивају забринутост активности на прикупљању и обради личних података деце, која се школују у општеобразовним установама, јер се често врши неконтролисано прикупљање података, који су очигледно сувишни за обезбеђење процеса учења. Многи верујући изражавају принципијелну несагласност с обавезним додељивањем идентификационог кода с његовим претварањем у неизмењиви, доживотни и посмртни атрибут. Осим тога, забринутост изазива све јача тенденција пораста прикупљања биометријских података о човеку, као и појава електронских идентификационих уређаја за имплантацију.Све прикупљене информације могу не само да се користе, већ и да се аутоматски анализирају с циљем доношења управљачких одлука у погледу конкретног човека. А увођење идентификатора за потпуни преглед личности омогућава стварање јединствене базе података у којој у режиму реалног времена могу да се прикупљају, чувају и аутоматски анализирају подаци из различитих области човековог живота.
Позивајући се на своја уставна права, на хиљаде људи, укључујући и православне вернике, због ових или оних разлога, укључујући и религиозно мотивисане, не желе да прихвате нови идентификациони систем, да користе документа с електронским идентификаторима личности (личним кодом, бар-кодом, идентификационим бројевима). Многи од ових људи саопштавају о кршењу њихових уставних права. Ови људи често бивају лишени медицинске помоћи, старосних пензија и других исплата, израде докумената о инвалидитету и различитих олакшица. Понекад не могу да обаве имовинске послове, да се упишу на школовање или да заснују радни однос, да обављају предузимачку делатност, да плате комуналне услуге, да купе карте за превоз. Услед тога се формира читав слој људи искључених из свих области друштвеног и државног живота.
У задатке Цркве не улази детаљна анализа разлога због којих свака конкретна група људи одбија коришћење сваке конкретне технолошке новине или прихватање сличних новина. Међутим, Црква је убеђена да поменуте технологије не смеју бити без алтернативе и принудне. Они који одбијају да прихвате дате технологије треба да имају алтернативу – коришћење традиционалних метода за идентификацију личности, које се данас примењују у већини земаља канонске одговорности Московске Патријаршије.
Црква сматра недопустивим све облике приморавања грађана на коришћење електронских идентификатора, аутоматизованих средстава за прикупљање, обраду и евиденцију личних података и личних поверљивих информација. Остварење права на приступ социјалним добрима без електронских докумената треба осигурати материјалним, техничким, организационим, а уколико је потребно, и правним гаранцијама. Црква сматра недопустивим принудно наношење на човеково тело било каквих видљивих или невидљивих идентификационих знакова, имплантацију идентификационих микро и нано електронских уређаја у човеково тело. Због тога што поседовање личних информација омогућава контролу и управљање човеком кроз различите сфере живота (финансије, медицинска помоћ, породица, социјално осигурање, својина и друго), појављује се реална опасност не само од мешања у човеков свакодневни живот, већ и од саблажњавања његове душе.
Црква дели бојазан грађана и сматра недопустивим ограничавање њихових права у случају да човек одбије да пристане на обраду личних података.Пристанак грађана на коришћење средстава електронске евиденције треба да буде праћен обавезним објашњавањем свих последица одлуке која се доноси. Грађанима који желе да користе ова средства треба гарантовати приступ информацијама о садржају електронских записа, као и могућност да промене садржај датих записа или да их удаље у случају кад другачије није предвиђено захтевима о друштвеној безбедности утврђеним законом. Треба гарантовати, и уколико је потребно, појачати одговорност за разглашавање или неодговарајуће коришћење личних података.
Документа, која издаје држава, не треба да садрже информације, чија су суштина и намена неразумљиви или се крију од власника документа, као и симболе светогрдног или морално сумњивог карактера или симболе који вређају осећања верника. Црква о овим питањима води дијалог с органима власти Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана, држава Средње Азије и других држава, покушавајући да издејствује узимање у обзир и разумевање позиција верника.
Сабор сматра да је од посебне важности поштовање принципа добровољности приликом прихватања било каквих идентификатора, који претпостављају могућност избора традиционалних метода за идентификацију личности. Сабор позива власти држава на канонским просторима наше Цркве да се придржавају овог принципа. Притом треба поштовати уставна права грађана и не треба дискриминисати оне који одбијају да прихвате електронска средства идентификације.
У случају приморавања грађана на прихватање сличних средстава и дискриминације везане за њихово неприхватање Сабор овим људима предлаже да се обрате суду, као и да информишу епархијско свештеноначалије, а у случају потребе, Синодално оделење за односе између Цркве и друштва. Ипак, много тога нас упозорава на то да се можемо наћи пред лицем нових изазова. Уколико сужавање граница слободе, које се између осталог, врши и средствима електронске контроле, доведе до немогућности слободног исповедања Христове вере, а законодавна, политичка или идеолошка акта чије је извршење обавезно, постану неспојива са хришћанским животом – наступиће време исповедништва, о којем говори књига Откровења.
Поново у Србији
Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, о орвеловској Србији вели: „У нашој земљи се, по грубој процени,неколико стотина хиљада субјеката јавног и приватног сектора бави обрадом података о личности. Већина располаже и са више база,па се укупан број евиденција процењује на преко милион. Реч је евиденцијама државних служби, војске, полиције, установа пензијског и здравственог осигурања,банкарског система и кредитног бироа,установа социјалне заштите, удружења, бројних кадровских служби послодаваца” („Вечерње новости”, 22. фебруар 2013). За многе обраде података уопште не постоји сагласност лица о којима је реч, а у питању су чак и веома осетљиви подаци – медицински и они о социјалном статусу. Користе се, често незаконито, биометријски подаци о личности, прате се електронске комуникације, свуда су камере чије киклопско око надзире људе у кретању. Запослени се жале на послодавце који их прате на радном месту, а многима се траже чак и отисци прстију, иако је то противзаконито.
Овом темом бави се и свештеник др Оливер Суботић, који је завршио информатику на Факултету организационих наука и теологију на Православном богословском факултету у Београду,где је и магистрирао, да би докторирао на Катедри за социологију Философског факултета са темом „Информационо контролисано друштво и његове импликације”. (Суботићеви текстови су стожерни у књизи „Светигоре“ „За живот без жига“).
Аутор је више студија из ове области:”Човек и информационе технологије:поглед из православне перспективе”, ”Биометријски системи идентификације:критичка студија”,као и већ поменуте монографије „Информационо контролисано друштво”. Суботић, у својој књизи „Црква и глобализација”, објављеној 2011. истиче да је Велика Британија после вишегодишњих дебата,притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података,иако је то био пројeкат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезу узимања биометрије од грађана.
Књига „За живот без жига“ је изврстан пример како православна публицистика може бити и актуелна и друштвено ангажована у правом смислу те речи. Зато је време да је набаве сви који желе да мисле својом главом, чувајући своју душу.

Pin It on Pinterest

Share This