Животопис Светог Свештеномученика Јоаникија Липовца

16. јуна 2017. - 23:33

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из „Гласника СПЦ“ број 5 из 1940. године).

На сједници Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 8. децембра 1939. године изабран је за викарног епископа патријарха српског Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашио га је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви.

У суботу, 10. фебруара 1940. године у Саборној цркви у Београду обављено је наречење новоизабраног епископа будимљанског г. Јоаникија (Липовца), викара Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила.

Приликом наречења чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило, Његово Високопреосвештенство митрополит скопски г. Јосиф и Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Нектарије.

По свршеној вечери љубави, новонаречени епископ будимљански г. Јоаникије служио је бденије.

На бденију је примијећен врло велики број пријатеља и поштовалаца новонареченог епископа.

Свечана хиротонија новонареченог епископа г. Јоаникија обављена је у недељу 11. фебруара 1940. године. Хиротонија је извршена у Саборној цркви у Београду.

Пре почетка Свете Архијерејске Литургије, новонаречени епископ г. Јоаникије положио је свечану Архијерејску заклетву. Затим је почела Света Архијерејска Литургија. Чинодејствовао је Његова Светост Патријарх Српски Господин Гаврило са Његовим Високопреосвештенством митрополитом скопским г. Јосифом и Његовим Преосвештенством епископом зворничко-тузланским г. Нектаријем. За време Свете Литургије извршена је хиротонија новонареченог епископа будимљанског г. Јоаникија.

У овом свечаном чину узели су учешћа: изасланик Њ. В. Краља, г. Министра правде као и многобројни поштоваоци и познаници новога епископа. Благочастивог народа било је врло много.

На крају св. литургије Његова Светост Патријарх, са амвона, предајући Архијерејски жезал, поздравио је епископа Јоаникија врло лијепим и срдачним ријечима.

Преосвешћени г. Јоаникије одржао је ову бесједу:

„Ваша Светости, Високопреосвећена господо Архијереји, браћо протојереји и јереји, браћо и сестре! У овој свечаној прилици, примивши данас епископско посвећење, прве моје ријечи нека буду ријечи захвалности Господу Богу, чијом Промисли и милошћу изли се данас на мене благодат Светога Духа.

Али исто тако дугујем вечиту благодарност Вашој Светости и Светом Архијерејском Сабору, што сте ме удостојили избором за ову високу дужност епископскога звања, као и Његовом Величанству Краљу који је овај избор изволео потврдити.

Више него икада раније, размишљао сам ових последњих недеља о тежини епископскога звања и положаја. Нема сумње, епископски положај је био и у ранијим временима тежак; али данас, када је вјера код многих ослабила, он је постао још тежи. Са високим звањем скопчане су високе, тешке дужности, које захтијевају и изванредне личне одлике. Свети апостол Павле у својој посланици Титу (1, 7 – 8) између осталога и ово каже за епископе какви треба да буду: „Владика треба да је без мане, као Божји пристав; не који себи угађа, не гњевљив, не пијаница, не бојац, не лаком на погани добитак; него гостољубив, благ, поштен, праведан, свет, чист“. Господ наш Исус Христос својим изабраницима – апостолима, чији су насљедници у првој линији епископи, упутио је ове недеље ријечи: „Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Само ово неколико ријечи Господа Исуса Христа и Његовог великог сљедбеника светог апостола Павла, довољно је да укажу на тежину епископскога звања и задатака. Зато је моје срце, примивши се овог избора, задрхтало пред тежином и узвишеношћу будућих дужности, јер сам свестан несразмере између њих и мојих способности. Ипак сам се примио овог избора, и дужности скопчаних с њиме, јер се уздам уз помоћ Божју, јер, по речима Св. апостола Павла: „Дух (Свети) помаже нам у нашим слабостима“ (Рим. 8, 26). И ријечи нашег великог митроносног песника Његоша: „Прегаоцу Бог даје махове“, укрепљују ме у мојој нади на помоћ Божју.

Приликом ступања на нову дужност обичај је да се, бар, у најкраћим потезима изнесе програм будућега рада. Али за једног православног епископа програм је одавно састављен и утврђен. Њега је одредио сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он је у Његовом Јеванђељу исцрпно дат. Он је, шта више, и у најкраћим потезима дат.

Када бјеше један човек запитао Господа Исуса Христа, које су заповијести у закону Божијем највеће, одговори му Он: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом мисли својом.“ Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 12, 37-39). Изговоривши ове двије највеће заповијести, Господ Исус Христос одмах је потом додао: „О овим двијема заповијестима виси сав закон и пророци“ (Мт. 22, 40). Уочи растанка са својим ученицима Господ Исус Христос оставио им је у аманет овакву заповијест: „Нову вам заповијест дајем да љубите један другога. Као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом“ (Јн. 13, 34-35).

Као што се из ових Спаситељевих ријечи види, љубав према Богу и љубав према ближњима треба да буде основни закон живота и рада свакога хришћанина. Љубав која је заснована на дубокој вјери (јер праве љубави нема без вјере, као ни праве вјере без љубави), јесте станац-камен на коме је Господ Цркву Своју сазидао. Аманет је, дакле, Спаситељев, да се љубав ова остварује у овом свијету.

Али шта ми данас видимо? Да ли људи, да ли се хришћани, следбеници Христови управљају према овим заповијестима? На жалост, и сувише мало оне се извршују. Мјесто љубави према Богу влада равнодушност према Њему и вјера у људску моћ; мјесто љубави према ближњима влада мржња која извире из грубога материјализма и ниске себичности. Тако је, нажалост, како код безбројних појединаца, тако и код читавих народа, што никада не може човека и народе довести срећи, већ напротив ка несрећи. То је довело човечанство и до садашњег рата, који народима на све стране доноси само велика страдања. Зато треба да је идеал свакога човјека да припомогне, колико му то силе дозвољавају, да овај међусобни покољ народа, овај рат, што пре престане, а то ће најпоузданије доћи, ако се у душама и срцима, бар, већине људи роди и завлада љубав према Богу и љубав према ближњему. Тек тада је могуће да наступи трајан мир међу народима и људима, па и релативна трајна срећа и благостање на земљи. Без тога ће човјечанство вечито ићи из зла у горе.

Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот; материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и царство небеско. Коме ћемо се ми приволети царству? Косовски мученик, Св. Кнез Лазар, показао нам је пут, јер:

„Цар воледе царству небескоме
а него ли царству земаљскоме „.

Као код других народа, и код нас већ од некога времена, нарочито у последње доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичкога правца. То никако не може добру водити; а наш народ, ради своје добре будућности, не смије ићи тим путем. Тај је пут, до душе, лакши од овог другог лута, јер је много лакше силазити и падати, него узлазити и уздизати се. Али тај пут води у понор и пропаст. Идеализам зида и подиже дом среће и спокојства човјечанства, материјализам га поткопава и руши. Све што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и најбоље створили су идеалисти, дајући често пута и животе своје за остварење великих идеала за добро човјечанства. То су они, који се приволеше царству небескоме. Ово нам потврђује и наша и светска историја. Света је дужност свакога од нас, нарочито епископа, да се трудимо како би се љубав према Богу и ближњима што више развила у душама наше омладине, јер „на млађима свет остаје“. Наша омладина није без добрих особина: она има жеђ за знањем, храброст и љубав према скупо и тешко стеченој слободи, јако развијено осећање правичности. Али ове добре особине треба да се употпуне новим, неопходно потребним, добрим особинама, без којих све ове лепе тежње и особине обично оду на странпутицу, или се не могу остварити. Љубав је потребна. „Ако љубави немам“, каже Св. апостол Павле, „онда сам ништа, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи“ (1. Кор. 13, 1-2). Љубав према Богу и ближњима највећа је хришћанска врлина; и ако се наша омладина буде овом врлином украсила, онда ће она себе њоме духовно обогатити и народу своме осигурати срећну будућност.

Изабран сам за викарног епископа Ваше Светости, са називом будимљанског. Познато је, да је будимљанску, поред других епископија, основао Свети Сава 1219. године, и да је као таква постојала до пред крај 17. вијека. Један део бивше њене територије данас је у саставу Црногорско-приморске митрополије. Носећи, пун достојанства, назив ове светосавске епископије означен ми је тиме и путоказ у раду на остварењу завјета Светога Саве. Живети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Светога Саве, значи трудити се и ићи за примјером великога нашега Светитеља и Првосвештеника, што моју дужност чини двоструком дужношћу. Ићи светосавским путем није лако; јер то значи узлазити на високо брдо, или боље рећи на горостасну планину, што изискује много снаге, велики напор. Молићу се српским светитељима, чије свете мошти почивају у тамошњим манастирима св. Арсенију, св. Василију Острошком и св. Петру Цетињском, да ме они својим молитвама помогну пред Господом Богом, да ми даде снаге да идем тим путем.

Моја је душа радосна што ћу, као викар Ваше Светости, радити на територији Богом спасаване и славне митрополије Црногорско-приморске, којом су управљали такви великани као што су Данило, Петар Први и Петар Други, и којом је годинама мудро управљао и управља Ваша Светост. Као син овога краја и еминентни познавалац онамошњих прилика, као архијереј великога искуства, Ваша Светост ће ми моћи лако давати потребна упутства и савјете и тиме ми у многоме олакшати тешку дужност. Служба у класичном крају „чојства и јунаштва“, гдје се кроз вијекове радосно гинуло „за крст часни и слободу златну“, тамо гдје, по Његошевим ријечима, „пред олтаром плакаше кандило“ и гдје је „олтар прави на камен крвави“, тамо служити: служиће ми на част и на понос.

Радећи као епископ на томе утврђеном програму и правцу, молићу се увијек Господу Богу за дуг живот Његовог Величанства Краља Петра Другог, за славни дом Карађорђевића, за здравље Ваше Светости и свих наших отачаствених архијереја, свега свештенства и народа нашега, за славу и част наше свете Цркве и наше Отаџбине. Амин“.

По завршеној бесједи Његова Светост Патријарх и служашчи Архијереји приступили су новоме епископу и срдачно му честитали. То исто учинили су и изасланик Њ. В. краља и изасланик г. Министра правде, као и остали који су узели учешћа у овоме чину. Његово Преосвештенство епископ г. Јоаникије делио је, потом, нафору и примао честитке“.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за Митрополита Црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење митрополита Јоаникија извршио је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 23. фебруара 1941. године у Цетињу.

У „Гласнику СПЦ“ бр. 8/9 за 1940. годину објављен је текст под насловом „Дочек Њ. П. епископа будимљанског г. Јоаникија, викара Њ. С. Патријарха“ који преносимо у цјелости, а аутор текста је свештеник Петар Ускоковић, дугогодишњи службеник Митрополије, који је 1945. године убијен од комуниста без суда и суђења.

„Непосредно после свога посвећења Његово Преосвештенство г. Јоаникије кренуо је из Београда на своју нову дужност на Цетиње. На путу за резиденцију своју, узео је учешћа у свечаном устоличењу Преосвећеног епископа захумско-херцеговачког г. Николаја у Мостару. У уторак 20. фебруара о. г., епископ Јоаникије стигао је у свој родни крај, класичну српску Боку и у Херцег Новом, на граници епархије црногорско-приморске, био је Његов први сусрет са браћом Бокељима на дому, послије петнаестогодишњег службовања у Београду. У Херцег Новоме Преосвећеном г. Јоаникију приређен је заиста сјајан дочек, као изразито свједочанство колико су родољубиви Бокељи поносни, што је њихов домородац изабран за владику са сједиштем на Цетињу. Прије доласка воза у Херцег Нови, на станици се окупила маса грађана и представника мјесних власти и корпорација. Поред свештенства ту су запажене најугледније личности. У дочеку су учествовале школе и Српско црквено пјевачко друштво „Свети Сава“. По доласку воза у 11, 30 часова, Преосвештеног г. Јоаникија, видно расположеног, поздравио је дивним и осјећајним говором г. Јово Секуловић, предсједник Градског поглаварства. После овог првог поздрава, владици су упутили срдачне добродошлице протојереј о. Марко Станишић, у име свештенства и г. др Милош Дробњаковић, у име Српског пјевачког друштва „Св. Саве“. Епископ Јоаникије, очито узбуђен овим величанственим дочеком, веома топло се заблагодарио на овим поздравима и дочеку, па је са великом пратњом кренуо на поклоњење стародревном манастиру Савини. У манастирском храму отслужено је кратко молепствије, после кога је владику поздравио настојатељ манастира игуман о. Борис, на који је поздрав Његово Преосвештенство одговорио осјећајним ријечима, које су биле израз велике љубави Преосвећеног према Богу, Цркви и своме Народу. У манастирским конацима, у част Његовог Преосвештенства приређен је свечани ручак, на коме је пало неколико здравица, и на коме је лично владика прочитао поздравни телеграм бокељског првака и угледног Србина г. Марка Комненовића, који је поздравио ступање Преосвећеног г. Јоаникија у владичанском чину у Епархију црногорско-приморску и уједно изразио жаљење што је спријечен болешћу, да са браћом Новљанима поздрави епископа лично приликом Његовог ступања на границу епархије.

Као ниједан дан ове зиме, осванула је врло хладна сриједа 21. фебруар. Дувао је неподношљив сјеверњак, који је смрзавао воду у потоцима и градским чесмама.

Али, и поред овакве студени, пред градским вратима у Котору, око 10 сати прије подне, сакупило се доста грађана, који су очекивали свога уваженог домородца, новог будимљанског епископа г. Јоаникија (Липовца), који је тога дана пролазио за Цетиње, своје ново сједиште. Командант пука пуковник г. Владимир Бошњак, срески начелник г. Петар Шеровић, предсједник Градског поглаварства г. Мато Брозичевић, Архијерејски намјесник прота о. Ђорђије Самарџић, са свештенством, заступник Преузвишеног бискупа которског преч. каноник Дон Антон Милошевић са преч. каноником Дон Шпиром Перушкином, г. Тодор Субота, предсједник Српске православне црквене општине, са члановима одбора, као још и многи други представници мјесних власти и установа са великим бројем грађана нашли су се на обали, када је нешто послије 10 сати, аутом преко Рисна, стигао из Савине у Котор епископ г. Јоаникије у пратњи свештенства и, чланова которске Црквене општине, који су му били пошли у сусрет. Срески начелник први је приступо Преосвећеном епископу и ословио га са неколико топлих ријечи, послије чега је владику поздравио г. Тодор Субота у име Црквене општине. Са неколико ријечи добродошлице приступо је затим предсједник општине г. Брозичевић, као и командант пука г. Бошњак. Потом се Преосвећени г. Јоаникије поздравио са каноницима г. Милошевићем и Перушкином. Многи грађани прилазили су Преосвештеном, поздрављали се с Њим и љубили Га у руку. Велика поворка прошла је затим, кроз град до цркве Светога Николе, гдје је на улазу Његово Преосвештенство дочекао Архијерејски намјесник о. Самарџић. Док је епископ г. Јоаникије улазио у храм, пјевао је хор „Јединство“. Тада је у дупке пуној цркви одслужено кратко молепствије. Пошто је хор отпјевао „Многаја љета“, Архијерејски намјесник о. прота Самарџић одржао је поздравни говор у име свештенства бококоторског, изражавајући радост коју је код свих Бокеља изазвала вијест да је угледни син овога краја изабран за Епископа будимљанског са сједиштем на Цетињу. Прота Самарџић је истакао да је досадашњи његов живот и рад најбоља гаранција, да ће нови епископ у потпуности одговорити својој дужности, коју почиње у славној Црногорско-приморској митрополији, у којој су радили светитељи и генији, као и два уважена Бокеља Висарион Љубиша и Митрофан Бан. Поздрављајући епископа г. Јоаникија у овом храму, у коме је нови владика прије 27 година примио свештенички чин, о. Самарџић честита г. епископу на избору и жели му од Господа дуг живот и срећан рад.

Тада је говорио Преосвећени г. Јоаникије, који се са неколико ријечи топло захвалио на срдачном дочеку, који није очекивао и који вели скромно г. епископ није заслужио. „Када сам, наставио је владика, вољом Божијом и одлуком Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила изабран за епископа, мени се душа порадовала што ћу служити баш овдје, у Митрополији црногорско-приморској, дакле у Црној Гори, одакле потичу моји стари, и у Боки, гдје сам се родио“. Затим говори о Котору, са којим га вежу лијепе и жалосне успомене: овдје се школовао, овдје био рукоположен, а у Шкаљарима почивају његови рано преминули родитељи. Потом, прелазећи на смјернице и правац свога рада, епископ г. Јоаникије вели, да о томе нема да каже ништа ново. Програм је поставио Христос, а св. Сава, први Српски светитељ, на Христовој науци поставио је основе Српске православне Цркве, која је, као народна Црква, везана с народом, дијелећи увек с њим сва добра и искушења. Цитирајући двије заповијести Божије о љубави према Богу и према ближњему, г. епископ истиче да ће га у раду водити само љубав, коју он носи свима без разлике на друштвени положај и вјеру, богатоме и сиромаху, православном и римокатолику. Нарочито данас када је мало љубави у свијету, који се закрвио у рату, љубав је толико потребна људима, па је и он носи у знаку Крста, као што је и Константину казано да ће у том знаку побиједити. На крају говора, који је саслушан у побожној тишини, Преосвећени г. Јоаникије подијелио је благослов. У подне, у дому свога брата директора г. Милоша Липовца, епископ г. Јоаникије био је на ручку, коме су присуствовали свештеници, рођаци и неколико пријатеља. Послије ручка, владика је кренуо за Будву и даље за Цетиње, испраћен најљепшим жељама Которана, који су га тако топло и срдачно дочекали приликом Његове прве, незваничне, посјете староме граду под Ловћеном.

Истог дана у сриједу 21. фебруара Његово Преосвештенство г. Јоаникије тачно у четири часа послије подне стигао је на Цетиње. Звона са свих цетињских цркава и Цетињског манастира објавила су вјернима долазак новог Архипастира. У то вријеме испред манастирске цркве били су окупљени представници свих мјесних власти са чиновништвом. Ту су се налазили заступник одсутног бана помоћник г. Ж. Симоновић, заступник одсутног команданта дивизије ђенерал г. Варјачић са већим бројем официра, заступник одсутног председника општине одборник г. Мирко Меденица са градским већницима, командант Војног округа пуковник г. Петровић, директори свих овдашњих школа и др. Испред манастира заузели су били мјеста и ученици овдашњих школа са представницима мјесних културних и добротворних друштава. На степеницама улаза у манастир стајало је мјесно свештенство у одеждама, на челу са ректором Богословије о. Михаилом Вујисићем. Пошто је сишао из аутомобила, нови цетињски владика, у пратњи протојереја о. Николе Марковића члана Црквеног суда, који је са Њим допутовао из Мостара на Цетиње, упутио се групи званичника и свештенства, одговарајући благосиљањем маси која му је клицала. Испред манастира епископа г. Јоаникија је поздравио топлом и срдачном добродошлицом, у име града и грађанства Цетиња г. Мирко Меденица. На поздрав г. Меденице захвалио се са неколико бираних ријечи Преосвештени г. Јоаникије. Одмах потом формирана је литија на челу са свештенством и новим епископом, која је ушла у манастир, гдје је одржано кратко молепствије у присуству свих оних који су узели учешће у дочеку. Послије завршеног молепствија , новога владику поздравио је изванредно лијепо добродошлицом члан Црквеног суда свештеник о. Петар Ускоковић. Изражавајући радост што је избор Светог Сабора и Његове Светости Патријарха Господина Гаврила пао на личност Преосвећеног г. Јоаникија, који својим досадашњим животом и радом даје пуне наде да ће и у владичанском позиву успјешно одговорити светој и одговорној дужности, о. Ускоковић је између осталог рекао:

„Обрадовали смо се Вашем доласку јер је Светосавска Српска Бока и Српско Приморје дало Црној Гори у низу митроносних глава неколико заиста бриљантних и крупних владичанских фигура. Приморје нам је дало ученог и свјетачког Висариона Љубишу, витешког и даровитог Митрофона Бана, па нам и то пружа гаранцију, да ће и нови владика, кога нам Бока даје бити вјеран сљедбеник великих црногорско-приморских јерараха. Црну Гору с Боком од давнина везују чврсте и неразрешиве споне, материјалне и духове, па ће и Ваш долазак на трон црногорско-приморских архијереја бити још једна нова снажна духовна веза.“

На топли поздрав свештеника о. Ускоковића одговорио је епископ г. Јоаникије. Узбуђеним гласом из кога је избијала топлина и љубав, нови владика евоцирао је сјајну и славну прошлост Цетињског манастира и митрополита и владика црногорских, па је подвукао да је свјестан велике одговорности и тешке дужности која му је благовољењем Њ. В. Краља и избором Светог Архијерејског Сабора и Српског Патријарха Господина Гаврила повјерена. Али љубав и поштовање које гаји за овај крај и овај народ, даће му снаге да тешкој дужности одговори. На крају је умолио вјернике, да у својим молитвама умоле Свевишњега да му подари снаге да славну Митрополију црногорско-приморску, под врховним водством Његове Светости Патријарха, поведе и даље путем сјаја и напретка, а све за добро Српске православне Цркве, Њ. В. Краља Петра Другог и моћне и велике отаџбине Југославије. Своју прву бесједу епископ Јоаникије је завршио призивањем Божијега благослова на паству митрополије црногорско-приморске.

Одмах, потом, владика г. Јоаникије упутио се у салон Митрополије, гдје је примио велики број представника власти и цетињских грађана, који су дошли да га поздраве и да му честитају високи положај. Гости су били почашћени, па је овом приликом епископ г. Јоаникије прву чашу подигао за срећу и дуг живот Њ. В. Краља и Краљевског дома, што је дало повода присутнима да манифестују своје родољубље и осјећаје вјерности и оданости Краљу и Отаџбини.

На завршетку поновићемо спонтану и срдачну жељу свију вјерољубивих Светосавских синова Митрополије црногорско-приморске, да Премилостиви Господ уздржи и укрепи духовне и физичке моћи и умножи дане овоземаљског живота Преосвећеног владике Јоаникије, да би Његово Архипастирствовање било на славу Господа“.

Митрополит Јоаникије, када је ступао на трон црногорских митрополита, вјероватно није ни сањао на каквим ће се ватрама пећи и какво ће вријеме доћи. Сигурно ће историја рећи свој став о томе времену, али, на основу сазнања која ми имамо послије ових неколико јадних година какве такве слободе штампе и објављивања без партијско-политичко-безбожничке цензуре смијемо се усудити да кажемо да је вријеме у коме је живио и столовао митрополит Јоаникије било теже, страшније и крвавије од времена у коме је живио и столовао Свети Петар Цетињски, чији је архипастирски жезал држао и митрополит Јоаникије.

Велико је зло било у Црној Гори у деветнаестом вијеку. Али, нијесмо још увијек свјесни какво је било зло не само у Црној Гори, него и у свим Српским Земљама у двадесетом вијеку. Црну Гору у вријеме Светога Петра распињало је зло турско и зло братских освета и размирица. Црну Гору у вријеме митрополита Јоаникија распињало је и распело је зло фашизма и зло комунизма. Ко је у освиту рата у бившој Краљевини Југославији могао претпоставити шта ће се све догодити и како ће један народ пострадати?

Смијемо ли се, бар на час, усудити да се вратимо у вријеме страшних и крвавих година у Црној Гори? Смијемо ли искрено и без идеолошких предрасуда погледати и сагледати улогу коју је имао митрополит Јоаникије, који је, нема сумње, имао исправан став? Овај нови Свештени Мученик Цркве Божије био је распет прије него што су га комунисти распели. Распет је био на крсту окупатора, крсту јама, крсту братског поклања, крсту глади, биједе, сиромаштва и голотиње свог народа.

Ова књига свједочи о митрополиту Јоаникију, његовој неизмјерној љубави према Богу и своме роду и његовом распећу. Због те своје неизмјерне љубави и храброг свједочења истинске вјере митрополит је у новој сеоби Србаља 1945. године морао да напусти Црну Гору и са својим народним збијегом пресели се у вјечну небеску отаџбину.
Свједочења о страдању митрополита Јоаникија

У вријеме најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донио одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају.

Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и дјеце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто (према једним сведочанствима, овај збјег је ухваћен код Зиданог Моста, а према другим, у Аустрији. Претпостављамо да је збјег ухваћен код Зиданог Моста у Словенији).

Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића), а своје животе су окончали у најтежим мукама оставивши кости у масовним гробницама, које ни до данас нису обиљежене.

У тој групи су се налазили посланици и министри Велике црногорске скупштине која је 1918. године изгласала уједињење Црне Горе и Србије. Сви су побијени без суда и суђења на тим нашим новим мученичким просторима.

С обзиром да су се у поменутој групи налазили митрополит Јоаникије и свештеник др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, партизани су их пребацили у Србију. Дошавши у Србију са окованим митрополитом Јоаникијем и оцем Луком Вукмановићем, партизани су, према неким послијератним свједочењима, обавијестили Темпа о заробљавању митрополита Јоаникија и његовог рођеног брата. Питали су га шта да чине са њима. Светозар Вукмановић Темпо је том политком мирно и без трунке савести и братске љубави одговорио: „Исто што и са осталима!“

У својој књизи „Револуција која тече“ (Други том, Београд, 1971. године) Темпо је записао: „Са својом мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала да га помене преда мном. Само је једном покушала да каже како није био са окупаторима, али ја сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала“.

Нисмо имали могућност да сазнамо гдје је убијен доктор Лука Вукмановић (о томе сигурно зна његов брат који га је и послао у смрт, али још увијек о томе не жели да говори већ се по разним данашњим листовима правда „како није знао да је Лука ухваћен“). За митрополита Јоаникија се сигурно зна да је убијен на Букуљи код Аранђеловца. Прије него што су га убили, партизани су га мучили и малтретирали. У емигрантској литератури је писано о страдању митрополита Јоаникија. Један загранични Србин овако описује страдање митрополита Јоаникија:

„Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу.

Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је да митрополита „причести“ том крвљу.

Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић“.

Неколико угледних Срба је на страницама црквене штампе неколико деценија касније сведочило о страдању митрополита Јоаникија тако да је остао спомен на страдање овог великог Архијереја Србске Цркве.

Професор Светозар Душанић је у календару „Црква“ за 1991. годину објавио своје свједочанство о страдању митрополита Јоаникија. је тада записао:

„Чим су србски свештеници и њихове породице пребачени 41. године у Србију из усташког логора у Цапрагу, они су стигли у Аранђеловац. Ту им је митрополит Јосиф донео (у пратњи ђакона Боже Трипковића) новчану помоћ у износу од 4.000 динара (две месечне плате). После тога млађи свештеници су били распоређени по парохијама као капелани, а старији и они који су имали ближе сроднике у Србији, разишли су се по местима која су им одговарала.

Мој отац, Стева Душанић, свештеник из села Прибинића под Борја Планином, у Босни, пошто је био у поодмаклим годинама, одбио је да иде на парохију, па је остао у Аранђеловцу у току целог рата, јер су му двојица синова нашли запослење, као мануелни радници, у аранђеловачком руднику. Он је и још неколицина старијих свештеника, који су остали у Аранђеловцу, добили су станове у аранђеловачким празним вилама. Моме оцу додељен је стан у вили „Малер“, која се тако звала по њеном бившем власнику Јеврејину Малеру.

Када су партизани ушли у Аранђеловац (мислим да је то било 17. или 18. септембра 1944. године) они су у вили „Малер“ сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. Убијање су вршили тупим предметима или револверским мецима у потиљак. За те затворенике говорили су да су усташе, што је била обична лаж, јер не може се веровати да би се доводили затвореници из Хрватске да би их побили у потоку под аранђеловачком Букуљом. После ликвидације једне групе, стизао би нови контигент несретника.

Једног празничног дана, била је недеља, кад се мој отац враћао са богослужења из старе цркве под Букуљом, затекао је у дворишту виле „Малер“ групу затвореника који су били „изведени на ваздух“. Из те групе моме оцу приступио је један старији човјек са белом шиљастом брадом, у грађанском оделу и рекао да је он Јоаникије, митрополит црногорско-приморски. Између осталог, испричао је моме оцу да је при крају рата кренуо са народом из Црне Горе на Запад, из страха од комунистичке освете.

Када су стигли у Аустрију, совјетска војска је била пред Бечом, избеглицама из Црне Горе је пресекла одступницу, све их заробила и предала Титовим партизанима. После тога, митрополита Јоаникија су одвели у Загреб, ту му одузели све личне ствари, панагију и владичански орнат. Том приликом митрополит је рекао мом оцу да га Ђилас гони.(…)

Чим сам сазнао од оца, којег сам повремено обилазио, да је у истој кући затворен митрополит Јоаникије, ја сам то пренео митрополиту Јосифу. Том приликом митрополит Јосиф ми је рекао да је слична обавештења добио и од једне жене која је видела митрополита Јоаникија како седи на теретним коњским колима, када су га спроводили из Земуна за Београд. Митрополит Јосиф је после ових обавештења о митрополиту Јоаникију интервенисао код Александра Ранковића, али му је Ранковић одговорио да он ништа не зна.

Митрополит Јосиф је митрополиту Јоаникију по мени послао једно мало камалхард-ћебе. Ја сам то ћебе предао оцу, а он га је дотурио митрополиту, посредништвом двојице партизана у том одељењу ОЗНА-е. Они су били заробљени као четници и потом уврштени у тај одред ОЗНА-е. Један је био наставник, родом из Ниша, а други Босанац, младић, берберин. По њима је мој отац свакодневно слао митрополиту козије млеко, јер због болова у стомаку није могао да једе затворску храну.

Осим ћебета, ја сам у два маха од митрополита Јосифа добио новац да га однесем митрополиту Јоаникију. Оба пута по 2.000 динара. Од тог новца једном приликом митрополит Јоаникије даде хиљаду динара да му се купи воће. То сазнају старешине ОЗНА-е и поставише му питање: одакле му новац? Он им одговори да је добио од свештеника Душанића. На саслушању мој отац потврди, и на томе се сврши та истрага, али митрополита Јоаникија после пребаце са мансарде виле „Малер“ у подрум виле „Савић“, власништво бившег београдског трговца.

Из подрума виле „Савић“ једне ноћи митрополит Јоаникије спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен. Кад су га водили, на улици се затекла једна жена и о томе је причала.

Датум митрополитове смрти није ми познат, мада претпостављам да о томе неко у Аранђеловцу зна.

Све ово сазнах по очеву причању и забележих после 45 година“.

Друго свједочанство о митрополитовом страдању налазимо у документу-допису који је Штаб Прве Југословенске Армије, Команда позадине, 21. јуна 1945. године упутио Црногорској митрополији на Цетињу, а који се налази у архиву Митрополије на Цетињу. У документу (кога у факсимилу објављујемо на крају овога поглавља, а који је заведен под „Српски православни манастир цетињски број 42 од 30. јуна – 1945. године у Цетињу) каже се:

„ШАЉЕМО ВАМ ПАНАГИЈУ И КРСТ, КОЈИ СУ ПРОНАЂЕНИ КОД РАЗБОЈНИКА БИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА. СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ!“.

Доктор Александар Недок је у истом броју „Светигоре“ објавио своје свједочанство о Митрополитовом страдању. Он је записао сљедеће:

„У „Светигори“ број 3. и 4. који су ми срећом дошли у руке, прочитао сам са великом пажњом и узбуђењем два чланка који се односе на Великомученика вјере Христове, блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

Моја осјећања проистичу из два узрока: први, што сам га лично познавао, и други, што су ми познати његови посљедњи дани у Аранђеловцу.

Као дјечак, ученик првог и другог разреда Прве мушке гимназије у Београду, имао сам срећу да ми Науку Христову предаје 1936. и 1937. године онда прота Јован Липовац, један дивни и богоугодни човјек. Са половине школске године отишао је за владику на Цетиње, али је у дјечачким душама оставио за увек незаборавну успомену.

Мој други сусрет са њиме, не директни, збио се половином јуна мјесеца 1945. године у Аранђеловцу, гдје сам се као војник налазио по повратку са фронта у Штабу Прве Армије.

Једнога дана, у шетњи Аранђеловцем са неколико својих вршњака из Београда, док смо причали гдје је ко учио гимназију, један од њих (С. М., онда дактилограф у армијској ОЗНИ), кад је чуо да сам ђак Прве мушке гимназије, рече ми да се мој професор Липовац налази у затвору у Аранђеловцу. Упитао сам га да ли бих могао да га посјетим, на шта ми је одговорио да је то забрањено и да је за мене боље да то и не спомињем. На моје питање како изгледа, рекао ми је да га је видјео и да је ужасном стању, запуштен, прљав, исцијепан, вашљив и пун гнојавих рана. Послије неколико дана, када сам га поново видјео, питао сам га за свога професора. С. М. ми је одговорио да је мртав, али ми није рекао на који начин, нити гдје је сахрањен.

Тако се завршио мој други сусрет у животу са блаженопочившим митрополитом Јоаникијем, и ево, послије скоро педесет година, живо се сјећам и дана и амбијента када сам чуо потресне вијести.

Ово сматрајте највјеродостојнијим подацима, јер проистичу из непосредног сазнања од човјека који га је лично видјео, а био довољно искрен и сажаљив да ми то исприча, без обзира колико је то у оно стравично вријеме, поготову за нас војнике, било опасно преносити.

Нека ово буде мој мали прилог успомени мога доброга професора Јоаникија (Јована) Липовца“.

У васкршњем броју „Светигоре“ из 1992. године прота Бранко Марковић, једини живи свештеник кога је митрополит Јоаникије рукоположио, свједочио је о митрополиту Јоаникију. Он је, између осталог, записао следеће:

„… Негдје 1951. или 1952. године ја сам заједно са оцем Милом Пламенцем, тада парохом петровачким, пошао у манастир Прасквицу гдје смо били гости оца Бориса Кажанегре, чини ми се последњег из оне велике плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и бољих јунака. Ту смо нашли једног младића, којега сам ја знао још док сам био ђак богословије, који је радио у Митрополији, гдје је обављао дужност, не знам да ли црквењака, или послужитеља код Митрополита а чијег се имена сада не сјећам. Тај младић је пошао са Митрополитом када је он напустио Цетиње. Он нам је тада испричао врло тужну причу о хапшењу Митрополита. По тој његовој причи, а причао је врло увјерљиво, он је заједно са групом свештеника ухваћен код Зиданог Моста, спроведен у Загреб и приведен код Пека Дапчевића, чији се штаб налазио у Загребу. Тај младић је пратио Митрополита и присуствовао разговору. Пеко је упитао Митрополита: „Јеси ли ти Јоаникије Липовац?“ На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско приморски. На то је Пеко грубо, повишеним тоном узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек сједели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успјео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића (мислим да је Јован Дапчевић био по чину ђакон) ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније и да је владика замолио да се крст врати проти Илији Поповићу, пароху и архијерејском намјеснику цетињском јер је тај крст био својина проте Илије. Тачно је да је тај крст преко Команде подручја враћен. (Тачност овога навода могла би се провјерити код породице покојног проте).

Када сам 1958. године премјештен са парохије барске на парохију орашачку код Аранђеловца сазнао сам од мога намјесника, сада пок. Љуба Радивојевића да је митрополит Јоаникије, заједно са посљедним предсједником владе црногорске, чијега се имена не сјећам сада, доведен у Аранђеловац и затворен у вили која се налази у непосредној близини цркве буковичке. Причао ми је о. Љуба да му је један стари свештеник који је као избјеглица живјео у Аранђеловцу свако јутро доносио козјег млијека. Ту је несрећни митрополит Јоаникије у Букуљи убијен. Прота Љуба ми је још причао да су неке дрвосјече наишле на његов гроб који је само овлаш био затрпан, па су планинске бујице његове кости разријеле.

Ја сам службујући у Орашцу врло често, идући у Аранђеловац, попевши се на брдо Пресеку, одакле се дивно види Букуља, сваки пут се помолио Богу за душу доброг митрополита Јоаникија…“

На основу ових и многих других свједочанстава поуздано се зна да је митрополит Јоаникије убијен половином 1945. године на Букуљи. Нажалост, не зна се тачно мјесто гдје су убијени многи Србски Новомученици, а са њима и митрополит Јоаникије. Ова масовна србска гробница ни до данас није обиљежена, а власти се ниједном нијесу огласиле на поменута свједочења.
Ћерка трага за изгубљеним оцем!

У „Банатском веснику“, органу Епархије банатске (бр. 1/1990. године, Вршац) објављено је писмо Марије Мартиновић-Липовац из Цетиња митрополиту скопском Јосифу, које преносимо у цјелости:

„Ваше Високопреосвештенство!

Као што Вам је познато, мој отац Јоаникије, митрополит Црногорско-приморски напустио је Цетиње још у новембру 1944. године. Од тог времена па све до данас не могу ништа позитивно да сазнамо њему, а још мање да са њим ступим у везу, те да му нешто пошаљем. Разне верзије су се проносиле, али једино је било тачно то, да је он ухапшен од Народних власти, да се је неко вријеме налазио у Београду и најзад у Аранђеловцу. Сазнала сам и то, да сте Ви интервенисали код надлежних, да му се побољша положај, на чему Вам се најтоплије захваљујем.

Како за даљу његову судбину не могу да сазнам, то узимам слободу да вас замолим, да бисте извољели заинтересовати се шта је са њим, гдје се налази и да ли постоји могућност да добијем везу са њим, те да ме, путем Вама потчињених, обавијестите, да не бих више патила и живјела у неизвјесности.

Сматрам да Вас са овом мојом молбом нећу довести у незгодан положај тим прије, што мој отац без претјеривања није баш онакав каквим су га вјероватно и Вама претставили. Сав његов гријех састоји се у неколико говора, као и у неколико његових састанака, било са Италијанским било са Њемачким функционерима, које не би требало схватити као акт издаје, већ треба ући у суштину ствари, те сазнати што је он хтио са тиме, као и резултат тих састанака.

То би углавном био његов издајнички рад, а колико је добро стајао код окупатора најбољи је доказ то, што ни мени, као његовој јединици, није могао помоћи, те издејствовати да ме не отпуштају из службе, протјерују и хапсе. Но, није ми циљ да Вас увјеравам о недужности мог несрећног оца, већ оно у ком смислу сам и написала ово писмо. У нади да ћу од Вашег Високопреосвештенства бити обавијештена, у колико Вам то буде могуће, поштује Вас љубећи свету десницу

Цетиње, 8. марта 1946. г.

Марија Мартиновић-Липовац
Цетиње, Бајова 130

Ни Марија Мартиновић-Липовац (1914-1990), ћерка митрополита Јоаникија, није имала мира од комуниста. Иначе, била је удата за угледног господина и интелектуалца Моша Мартиновића из Цетиња. Марију су у прољеће 1945. године, у поодмаклој трудноћи ухапсили и затворили у злогласни цетињски затвор гдје су је тукли и мучили.
Помен убијеном митрополиту

У истом броју „Банатског весника“ објављен је и сљедећи документ:

„На питање бококоторског намјесника о нестанку Митрополита Јоаникија у име Синода Црквеном суду на Цетињу, крајем 1946. године, Митрополит скопски Јосиф, одговара сљедеће:

„У вези акта тога Суда бр. 1554 од 21/8.12.1946. а на питање Архијерејског намјесника бококоторског извјештавате се да је Њ. Св. патријарх Српски Г. Гаврило изјавио, да је сазнавши за нестанак Митрополита Јоаникија из Аранђеловца, гдје се налазио у затвору а под предпоставком и у увјерењу да је убијен заиста му одржао помен. Никакви други детаљи о судбини Митрополита Јоаникија нису познати ни Њ. Светости ни Св. Арх. Синоду“.

Из књиге

„Голгота Митрополита Црногорско-Приморског г. Јоаникија 1941 – 1945.“

аутора протојереја – ставрофора Велибора Џомића