„У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше код Бога, и Бог бјеше Ријеч. Све је кроз Њу постало, што је постало без Ње ништа не постоји што постоји“ ( Јеванђеље Св. Јована Богослова)
-Ријечи откривају најдубље истине о Богу, најдубљој тајни, о свеукупној Божанској творевини и ономе што је у Њој, првенствено о човјеку. Сва творевина је ријеч Речитога и Живога а пуноћа-савршенство те Ријечи је човјек који је на најбољи начин јавља, свједочи ( открива). Човјек кроз ријеч, географију ријечи открива и јавља тајну бића, тајну своју и творевине као ријечи и тајну oнога кроз кога је и од кога је све постало што постоји, ријечи су Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија које најбоље одсликавају књижевно вече академика Мира Вуксановића и представљање новог издања његових „Азбучних романа“ одржано синоћ ( 10. марта) у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
-Хвала Миру Вуксановићу, што нам је донио Семољ ријеч која је, као и све у Божијој творевини и људском бићу, историји, у двоструком значењу. Открива нам и јавља ону најдубљу тајну свега, а та тајна јесте распеће – умирање, смрт и Васкрсење. То је оно што је присутно у свеукупном бићу, оно што уграђено у људско биће. Миро открива кроз ове своје три књиге оно што је уписано у људском , оном правом истинском језику. Како сам Вуксановић каже и Семољ гора и Семољ земља и Семољ људи умрли су. Нема их. И ријечи њихове које су настале из сусрета са Семољ гором, земљом и људима, које су се изаткивале у људском бићу , које и ја памтим из дјетињства, нема их. Умрле су… Међутим, ево их, оне су сачуване у памћењу, у ријечима ове три књиге, казао је митрополит и додао да као што се заборавља Семољ гора, земља и људи тако се и њихов језик заборавља.
-А, он је заиста морачански, богићевски, ускочки, дробњачки, Вуков, наш . Он се сада претвара у нешто друго, у оно што никад није било, а кад се ријеч претвори у нешто друго и они што је изговарају и они постају нешто друго. Престају да буду оно што јесу. Сад чак и неки Морачани, почињу да говоре тзв. „црногорским“ језиком и да припадају једном народу којем нијесу никада припадали, ни они ни њихови преци. Самим тим и језик којим говоре, није тај језик, нити су они ти који су били, о чему свједоче управо ријечи које су овдје записане, рекао је владика.
Он је казао да семе бачено у земљу ако не умре неће плода донијети.
-Свака ова ријеч коју је открио и сачувао Миро Вуксановић је то семе које је бачено у земљу и које умире. Многе од ових ријечи које је он овдје открио и које нам јавља већ смо и ми заборавили, али ево их! Оне васкрсавају и кроз њих и вертикала нашега бића, духовна, морална, људска вертикала која је записана управо у језику, казао је митрополит Амфилохије и захвалио се Вуксановићу што је успио да васкрсне оно што се чинило да је нестало.
– Није могла да нестане права ријеч, рођена из живог и живоносног сусрета човјека у једном мјесту са самим собом, са најдубљом ријечју . Из сусрета са Божанском творевином око њега и са оним што она по својој природи свједочи, дакле сусрета и са гором и са земљом и човјеком, закључио је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије
Говорећи о овом трокњижју, проф. др Лидија Томић казала је да су ријетки писци и ствараоци, какав је Миро Вуксановић, који у књижевном опусу имају књижевне врхове, какви су романи „Семољ гора”, „Семољ земља” и „Семољ људи”, који књижевним дјелом везује искон и савремено доба, дух првине и садшњи тренутак, ријечи на извору и причу отјеловљену аутентичном визијом бића и свијета.
-Миро Вуксановић припада вуковској традицији српског језика, он је његова постојбина, коју је овај писац својим дјелом, отворио читаоцу, увео га у просторе сна и јаве, у тајне земаљског и небеског постојања, у свијет ријечи које говоре, проповједају, казују, једном ријечју, живе духом и дахом свог поријекла, настајања, свог значења у варијантама и разноврсности именовања, појмовних и поетских одредишта непосредног, реалистичког и вишег, метафоричног и метафизичког смисла, казала је синоћ проф. др Лидија Томић.
Говорећи о ријечима у три романа с тематиком Семољ горе, земље и људи, професорица је истакла да оне категоризују типолошко одређење“азбучних романа“, с одређењима „азбучног романа у 878 прича о ријечима“, потом „азбучног романа о 909 планинских назива“ и „азбучног романа у 919 прича о надимцима“. У сва три тома ове јединствене трилогије уазбучене су приче које романима типа речника и лексикона дају нов вриједносни квалитет.
-Умјесто хронолошког развоја догађаја, у сомољском хронотипу, одвија се поредак ријеч по ријеч до ријечи. Такав низ причи говори о њиховој самосталности, али и обједињавању у специфичност вијенца приповједака и записа који изграђује књижевни хоризонт чудесне симболике, рекла је професорица Томић.
-Издање три књиге под називом „Семољска трилогија Мира Вуксановића“ пружа могућност да у обједињеном издању ова три романа, и издавачком подухвату Радомира Уљаревића, још снажније спознамо књижевну способност и вриједност Вуксановићеве прозне грађевине, казала је проф. др Лидија Томић и закључила да је у њој садржан Вуксановићев поглед на свијет или свијет књижевног текста с језиком као главним јунаком романа.
Радомир Уљаревић директор издавачке куће „Октоих“ казао је да Миро Вуксановић не само да је одгонетао ријечи и враћао у језик оно што му изворно припада већ је тиме стварао један нови речник старих ријечи истражујући могућности преспајања нових значења и значења које неке ријечи имају по етимологији и које су задобиле кроз свој живот у тим Семољским висинама.
-У Вуковом ријечнику ријечи које се издвајају азбучним редом прерастају у приче . Ту форму је и Андрић испитивао у свом „Вечитом календару матерњег језика“, казао је Уљаревић и закључио да је тај Календар могао послужити и као охрабрење Вуксановићу да замисли један свеобухватни књижевни речник или реченични, који ће најдаље отићи у намјери да успостави нови жанр у ситуацији у којој кризира теорија не налазећи решење за недостајућу прецизну квалификацију прозних облика у озарењу једног другачијег новог типа књижевности које актуелизује питање књижевне нове врсте, питања новог обрасца књижевне традиције и укупне функције књижевности.
Присутнима се обратио и аутор, академик Миро Вуксановић који је казао да се језик обнавља, ниче, расте, дозрева, опада па опет у исти ред, али то чини другчије и на нови начин.
-Ми сада живимо у добу шкртог језика, реченице су нам се стисле као на мразу, шаљемо их као шифре и мобилне поруке. То је оно што угрожава дух и духовност. Још се гложимо чија је главна, чија је прва изговорена,чија ће бити правило. Увијек истичем да сам ја Вуков наследник и мој завичајни говор је говор његових предака. Вуков рјечник је предак мојих Семољских књига а тај рјечник је темељна књига савременог српског језика и књижевности. С Вуком су свакодневно и они који су против њега. Његова услуга нашој култури је немјерива и трајна, казао је књижевник Вуксановић и изразио задовољство што је заштићен Вуковим именом.
-Ту је и сугурно и мирно. Касно је за обрачун са Вуком, он је битку давно добио, зато су његови потомци побједници. Ја мислим да завичај писца, јесте завичај његовог језика , али није суштина у тој чињеници када је ријеч о књижевности, јер све, и сјећање и језик и предео одакле смо дошли у литерарном тексту, који има амбиције, мора бити просејано и прерађено и онеобичено. Ништа у том послу не сме бити сирово, истуриће се, искренуће се као сирова грађа у вратима. Нормалнији однос према себи човјек не може имати од враћања мјесту рођења, првим изговореним ријечима, матерњем говору и матерњим очима. Тамо је све почело, тамо је почела и књижевност . Писци су дужни да о томе саставе записник, да га овјере и дају на читање. Записивао сам матерњи говор у тренуцима када је губио ријеч, то је дакле исповјест језика на умору. Семољ је пуст, тамо су остала само имена, закључио је књижевник Миро Вуксановић, добитник многобројних награда, међу којима су и награде „Меша Селимовић“, „Мирослављево јеванђеље“ и НИН-ова .
Аутор је на промоцији, чији је медијатор био протојереј Предраг Шћепановић, прочитао кратке одломке из трокњижја „Семољ гора”, „Семољ земља” и „Семољ људи”.
Весна Девић
