Сабори Цркве имају незаменљиву улогу и значај – не само као догађаји из далеке прошлости, већ и дијахронично, кроз сву вечност.
Црква православна је по свом бићу саборни организам и постоји на саборни начин. То је темељна истина о „једној, светој, католичанској и апостолској Цркви“ (Осми члан Никео–цариградског Символа вере). Обично се сматра да сабори Цркве почињу од тренутка стицања слободе хришћанске вере у Римском царству 313. године са Миланским едиктом Св. цара Константина Великог. Међутим, ако се само пажљивије размотри лако се може видети да Црква функционише на саборни начин и у доба прогона у прва три века. Одржавају се сабори помесни на којима се врши избор епископа, разматрају расколи, јереси, води се брига о црквеном поретку и организацији. Све је то саборни начин постојања Цркве.
Са стицањем слободе почетком 4. века створене су објективно повољније могућности да се одржавају црквени сабори васељенског карактера, сабори на којима посредно или пак непосредно узима учешће цела Црква, односно представници свих помесних Цркава у Римском царству, чак и ван граница царства. То су добро познати васељенски сабори који су одржани између 4. и 8. века. После тог доба Црква такође одржава своје саборе повремено, различитим поводима и у различитим областима, сходно томе када се и где указала потреба. У средњем веку као и у нововековној историји знамо за црквене саборе – додуше они још немају квалификацију „васељенски“, али су веома значајни за црквени живот на васељенском нивоу јер су одлучивали о догматским, канонским, дисциплинским и другим питањима и њихове одлуке су заживеле као општеприхваћено црквено предање и данас присутно у Цркви.
У том смислу претходни 20. век, посебно његова друга половина, био је доба када се унутар Православне Цркве осетила стварна и насушна потреба да пуноћа Цркве одржи један свеправославни сабор. Ово је потребно утолико пре јер постоје извесна крупна и незаобилазна питања која чекају одговор и сагласност црквене пуноће. Посебно последњих неколико деценија јавно се расправља и пише о припреми Светог и великог сабора Православне Цркве. Не само у црквеним академским круговима, стручним комисијама, припремним конференцијама образованих богослова, потребно је у најширем смислу речи упознати Цркву народа Божијег о свим најважнијим покренутим питањима којима ће се евентуално бавити будући Свети и велики сабор.
РАЗЛОЗИ ЗА ПРИПРЕМУ САБОРА
Као и свака велика и озбиљна тема тако и сабор о којем је реч изазива већ дуже време супротстављене дискусије и ставове који чак иду до неразумне крајности. У медијима свих врста могу се чак наћи и недобронамерна обавештења и потпуно неутемељене конструкције које апсолутно негирају било какву валидност покренутих црквених питања на међуправославном плану. Тако се, између осталог рецимо, тврди да ће будући сабор опонашати самог „антихриста“, да ће својим одлукама потпуно напустити православну веру, догму, учење и поредак (каноне), и да ревносним хришћанима не преостаје ништа друго него да лично спасење потраже ван званичне Цркве, која по њима свесно срља у духовну пропаст и амбис из којег, по њима, нема повратка. При томе, често има позивања на списе Светих Отаца, наравно, неутемељено и ван самог контекста.
Стога је више него потребно, а да би се избегао такав негативан и неутемељен приступ предстојећем сабору, широј пуноћи Цркве предочавати предањски значај и важност црквених сабора без којих она уствари не може и не постоји. Сагласно православном поимању Цркве, сабор православних епископа је највиши облик или вид међуправославног општења (заједничарења) и највиши степен васељенског црквеног јединства. Апостол и евангелист Лука када пише о недоумицама Цркве апостолског доба – били су спорови о обавезности или пак необавезности обреда обрезивања, каже да се састао Апостолски сабор у Јерусалиму који је саборно о томе донео општеприхваћену одлуку у којој се каже: „Јер угодно би Светоме Духу и нама…“ (Дап. 15, 28). Дакле, одлука сабора Апостола је богочовечанско дело о којем је усаглашен став који одражава не само људску вољу и одлуку, већ и Божије присуство (угодно би Духу Светоме) и благовољење које је проговорило и кроз људе. Црквена пракса оваквог начина одлучивања и решавања недоумица у Цркви је настављена и непрекидно траје. Древна Црква је практиковала да се два пута у години одржавају црквени сабори (37. апостолско правило). Држећи се ове апостолске праксе Црква је на саборни начин решавала и одлучивала о свим спорним питањима.
Сабори Цркве, посебно васељенски сабори, имају незаменљиву улогу и значај не само као догађаји из далеке прошлости, већ и дијахронично, кроз сву вечност јер су они богочовечанско дело и израз пуноће црквеног живота. С друге стране, ниједан васељенски сабор није унапред сазван и себе сматрао за „васељенски“. Назив или епитет „васељенски“ један сабор је добијао тек касније када је процењена сва важност и значај његових одлука, а то је потврђивао неки од потоњих сабора Светих Отаца. То је дакле чињено касније, али опет од стране целе црквене пуноће као израз општеприхваћене и ничим наметнуте сагласности у вери, нади и љубави.
По многима време црквених сабора је прошло, последњи сабор је био у 8. веку (787. године) и то је крај. Заборавља се, међутим, саборни начин постојања Цркве и без, да кажемо, званичних сабора. Уосталом, није згорег поменути поједине саборе које ће можда неки будући свеправославни сабор прогласити за васељенске саборе: Сабор 879–880. год у Храму Свете Премудрости и Константинопољу, Сабор 1341. који се бавио преподобним исихастима, Сабори 1590. и 1593. у вези положаја Руске Цркве, Сабор у Јашију у Румунији 1642. године, Московски сабор 1666–1667, Јерусалимски сабор 1672, Цариградски 1691. и тако даље. Расцепканост Цркве у доба турске власти и других освајача вековима су физички и на различите друге начине онемогућавали одржавање црквених сабора. Црква је вековима била препуштена једноставном преживљавању и голом опстанку без основних услова за нормалан живот.
Протекли 20. век донео је велике промене у објективном положају хришћанске Цркве у целом свету. Створене су нове или обновљене древне самосталне (аутокефалне) Цркве, појавили су се нови, објективни проблеми за које древна Црква није знала, а које треба решити у духу црквеног предања. Треба уредити међуцрквене и међуправославне односе сходно новим приликама и околностима. Сва ова питања порађају и низ других, нових пред којима стоји савремени хришћански нараштај и Црква у целини.
Једно од нових питања јесте питање православног расејања (дијаспора) унутар Православне Цркве, затим питање поста, хришћанског брака и канонских сметњи везаних за њега. Ту је свакако питање развоја савременог православног богословља, не само академског, хришћанског образовања, међуправославни и међухришћански односи и везе, односи са другим веровањима и религијама, улога верника–лаика у црквеном животу као и низ других питања. Ова и њима слична питања дошла су на ред као незаобилазна већ почетком 20. века, односно после Првог светског рата. Знамо за Међуправославни конгрес у Цариграду 1923. године који се бавио, у посебним околностима, неким од наведених питања, затим Припремна свеправославна комисија која је заседала у манастиру Ватопед на Светој Гори 1930. године. Ови покушаји су резултирали појавом такозваних старокалендараца, јер није постигнута жељена сагласност по питању црквеног календара, а покрет „обновљенаца“ или „жива црква“ појавио се у Руској Цркви.
После скоро две деценије, након окончања Другог светског рата, стекли су се какви–такви услови за међуправославне сусрете и дијалог. Треба само поменути сусрет представника Православних Цркава 1948. године у Москви и 1958. на којима се разматрало питање календара и потреба одржавања сабора. Практично припрема свеправославног сабора је почела у септембру 1961. године када је на грчком острву Родос одржана прва скупштина. Тада је Архиепископ Никодим (Ротов) – Руска Православна Црква, потоњи митрополит у Лењинграду (Петроград) (+1978) истакао управо православно свејединство по тајанственом јединству Свете Тројице. Том приликом су евидентиране теме којима би се бавио будући сабор. Било их је више од једне стотине, али се могу укратко свести на следеће:
1. Вера и учење (догма),
2. Божанска служба,
3. Црквени састав и управа,
4. Међусобни односи Православних Цркава,
5. Међусобни односи Православне Цркве и осталих хришћана,
6. Православље и свет,
7. Заједничка богословска питања и
8. Друштвена питања.
Наравно, овом списку су придодата и друга веома важна и актуелна питања – питање календара, одређивање услова настанка нових црквених аутокефалија и аутономија, организовање православног расејања, питање еутаназије (хришћанска смрт), спаљивање (кремирање) упокојених хришћана, планирање породице, омладине и тако даље.
Током 1963. и 1964. године на Родосу су одржане још две скупштине које су биле посвећене неким суштинским питањима.
ОГРАНИЧЕЊЕ ЛИСТЕ НА ДЕСЕТ ТЕМА
Током одржавања Четврте свеправославне скупштине у Женеви 8–15. јула 1968. године донета је одлука да се образује Међуправославна припремна комисија која се већ, како је то устаљено, одржавала и средишту Цариградске Патријаршије у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској. Због тога је у Шамбезију успостављен секретаријат на челу којег је био епископ Цариградске Патријаршије. Додуше, Руска Православна Црква је предложила да секретар ове комисије увек буде неко из друге помесне Цркве. Језици споразумевања на овим конференцијама били су грчки, руски и француски.
Такође су све теме за будући сабор распоређене тако да свака помесна Црква обради одређену тему и преко секретаријата у Шабмезију достави своје закључке свакој помесној Цркви. Према предлогу, будући сабор би сазвала Цариградска Патријаршија уз сагласност поглавара осталих Православних Цркава пошто би претходно биле проучене све предложене теме.
У Шамбезију је 16–28. јуна 1971. године одржана Прва међуправославна припремна комисија. Она је испитивала ставове Цркава по шест питања из списка тема како би оне биле потврђене на Првом предсаборском свеправославном скупу. Схватило се да је сувише велики број тема које захтевају опсежно разматрање. Зато је овај скуп свој рад ограничио на само одабране теме за које је сматрао да су најважније.
Први свеправославни предсаборски скуп одржан 21–28. новембра 1976. године у Шамбезију и одабрао је десет тема које су стављене на дневни ред:
1. Православно расејање,
2. Аутокефалија и начин њеног проглашења,
3. Аутономија и начин њеног проглашења,
4. Диптих,
5. Питање календара,
6. Брачне сметње,
7. Питање црквеног поста,
8. Став Православних Цркава према другим хришћанима,
9. Православље и икуменски покрет и
10. Став Православних Цркава према миру, слободи, братству и љубави међу народима и уклањање расног подвајања.
Треба рећи да су шест од десет предложених тема биле разматране у периоду од 1971. до 1986. године. Оне су проучаване са тачке гледишта пастирског богословља, канонског права, савремених прилика, међусобних односа Православних Цркава са савременим светом.
ПИТАЊЕ КАЛЕНДАРА
Први пут ово питање је проучавано 1971. године, и то са два аспекта: теоријског и практичног. Комисија је стала на становиште да тренутно нема канонских предиспозиција по питању календара, изузев питања Пасхе (Васкрса). Древна Црква је прихватила важећи календар Римског царства. Разлике у богослужбеној пракси и црквеној употреби су нешто што је у начелу Православна Црква прихватила. Неслагања по питању календара су питања друге врсте, и Црква је од почетка настојала да буду превазиђене разлике када је у питању било одређивање датума празновања Васкрса. Први васељенски сабор (Никеја 325. године) је датум Васкрса установио према тада важећим астрономским чињеницама [1]. Усаглашено је да сви хришћани славе Васкрс истог датума: прве недеље после пуног Месеца (уштап) након пролећне равнодневнице, у складу са астрономским прорачунима. Комисија је такође констатовала да је нови календар тачнији од старог, макар што се тиче математичких и астрономских израчунавања. Треба се више старати о тачности датума Васкрса, као и непокретних празника током календарске црквене године. Комисија је имала у виду прилике у појединим помесним Црквама, пре свега пастирске разлоге (Руска Православна Црква, Српска Православна Црква, Јерусалимска Патријаршија) тако да је коначно решење овог питања остављено свакој помесној Цркви да га уреди према својим могућностима. Такође је постигнута сагласност, када је реч о календару, да када се верници нађу на територији одређене помесне Цркве да су дужни да поштују календар који је у богослужбеној и литургијској употреби. Посебно је ово питање интензивно расправљано 1976. године на Првом свеправославном скупу. Упркос неким притисцима Цркве: Српска, Руска и Јерусалимска су предложиле да се ово питање добро проучи и да се одржи што пре једна стручна конференција коју би сачињавали архијереји, канонисти, астрономи, математичари, и која би секретаријату предочила резултате свог рада. Последњи пут је ово питање разматрано на Другом свеправославном скупу 1982. године. Закључено је да је тренутно просто немогуће из пастирских разлога да све Цркве пређу на нови календар. Прихваћено је мирољубиво јеванђелско начело „субота је ради човека, а не човек ради суботе“ (Мк. 2, 27), како би се избегли могући расколи.
КАНОНСКЕ БРАЧНЕ СМЕТЊЕ
Ово питање је проучавала Међуправославна припремна комисија 1971. године. Узеле су учешћа скоро све помесне Цркве. Степен крвног сродства као апсолутна забрана је пети степен (рачунајући крвно сродство и природно, други степен сродства по усвојењу и духовног сродства). Што се тиче свештених лица изнет је канонски став да је брак забрањен свештеним лицима (3. канон Петошестог сабора). Комисија је, имајући у виду прилике у неким помесним Црквама, сматрала за корисно да се продискутује евентуална могућност брака после рукоположења за ђакона, али је то веома опрезно и пажљиво сагледано у духу канона и праксе старе Цркве.
Комисија је само поновила став да је монашки завет апсолутна сметња за брак (44. канон Петошестог сабора). Наравно, монашко лице које слободно напусти монашку заједницу и буде лишено монаштва, може склопити брак као световњак, односно лаик.
Постојећи брак је апсолутна сметња за склапање следећег брака све док претходни брак не буде поништен. Православна Црква изричито одбацује четврти брак. Православна Црква када је реч о Светој тајни брака треба да има у виду и грађанско законодавство о браку у свакој дотичној држави, али да чува светињу брака као такву.
По питању мешовитог брака, или брака са хришћанима који нису православни, Комисија је донела следеће одредбе:
1. Руска Црква сматра да неправославни брачни друг треба да призна благодатни значај ове Свете тајне у Православној Цркви, и брак је валидан.
2. Грчка Православна Црква сматра да треба, колико је могуће, избегавати мешовите бракове, једино у изузетним околностима.
3. Пољска Православна Црква, опет у духу икуменизма и прилика у којима она постоји и живи, мешовити брак сматра важећим и прихватљивим.
Из приложеног се лако може видети да став по питању мешовитог брака зависи од прилика и околности у којима свака православна заједница живи: да ли је средина вишеконфесионална или је православно јединствена. Према томе, нема јединственог става и „пожељно је да свеправославни став буде такав да свака помесна Црква буде слободна да ово питање реши сходно месним приликама“.
Када је реч о браку хришћана са нехришћанима и безбожницима, комисија је изнела следеће ставове:
а) Руска Православна Црква сматра да је овакав брак забрањен 72. каноном Петошестог сабора, али исто тако има у виду прилике у прва три века Цркве када су постојали овакви мешовити бракови, а наше време по много чему управо подсећа на то доба.
б) Кипарска Црква сматра да брак хришћана са нехришћанима није дозвољен (14. канон Четвртог васељенског сабора).
ц) Грчка Православна Црква је опет мишљења да предсаборски скуп треба да има икономијски приступ овом питању.
д) Пољска Православна Црква предлаже да треба благословити будући брак са нехришћанима.
е) Чехословачка Православна Црква сматра да не треба благословити брак православних са нехришћанима (јудаисти, мухамеданци, и тако даље).
И по овом питању коначни став комисије јесте да свака помесна Црква, држећи се икономијског става, треба у свом домену да изналази начине како ће регулисати питање брака са нехришћанима.
Године 1982. Свеправославна предсаборска комисија је разматрајући питање брачних сметњи и забрана углавном усвојила све одлуке по овом питању из 1971. године:
1) Брак православних са неправославним хришћанима у духу канонских одредби али и по икономијском приступу је могућ под условом да деца из таквог брака буду крштена у, и васпитана у Православној Цркви. Свака помесна Црква, сходно приликама у којима живи, може се држати начела икономије (попустљивости) у сваком појединачном случају имајући у виду пастирске потребе и разлоге.
2) Брак хришћана са нехришћанима или са неверујућима је апсолутно забрањен према канонском православном наслеђу. Али, и у овом случају се даје могућност свакој помесној Православној Цркви да испита икономијске и разлоге евентуалних пастирских и других обзира за могућност и таквог брака.
ПОСТ
Питање поста је проучавано током заседања Припремне комисије 1971. године. Извештај Српске Православне Цркве (припремио блажене успомене (†2009) Патријарх српски Павле, као Епископ рашко–призренски) је сагледан и прихваћен као полазна основа. Поменути извештај је претпостављао суштинску реформу посног уздржања. Пост средом и петком током целе године остаје с тим да је дозвољено јести зејтин биљни и рибу, изузев у дане поста. Употреба рибе је предложена почев од Друге седмице Великог поста до Лазареве суботе. Пост Божићни своди се на половину, а риба и уље једу се током целог поста, изузев последњих пет дана пред Божић. Пост Светих Апостола своди се на осам дана. Пост је разрешен средом и петком од Томине недеље до Вазнесења. Великогоспојински пост остаје, риба и уље се једу сваког дана изузев среде и петка.
Речени прописи о посту односе се пре свега на монаштво, а морају се имати у виду тешкоће које имају обични хришћани с обзиром на климу, начин живота и рада и исхране људи. Комисија је дошла до закључка да већина хришћана у савременом свету нема услове за пост како га виде ови прописи. Зато ово питање и даље треба проучавати како се питање поста не би свело на „питање савести“. Комисија се посебно по питању поста обратила ави Јустину (Поповић [†1979], већ је канонизован као Преподобни од стране Српске Православне Цркве) и он се јасно изјаснио тврдећи да „житија Светих доказују и показују непоколебиво да богочовечански пост је света догма морала Православне Цркве која се не може и неће бити реформисана“ (Сетве и жетве, Београд 2007, 616).
Питање поста је проучавано и 1982. и 1986. године и донети су одређени закључци који упућују опет на конкретно икономијско разматрање и примену у свакој помесној Цркви. Тако је Трећа предсаборска конференција 1986. године заузела став да је „пост велики духовни капитал и израз подвижничких идеала православља. Још од доба Апостола Црква је знала за пост средом и петком (Дидахи 8,1) и за Пост пред Васкрс: запажа се различита дужина овог поста. Пост је неотуђиви део молитве и покајања.
Савршени хришћански идеал је узвишен и свако га може достићи. Православна Црква као добра мати нуди све што доприноси спасењу, и пост као најбољи пут достизања савршенства духовног и спасења. За верне је неопходна Велика четрдесетница, среда и петак, Божићни пост, Апостолски пост, Успенски пост и једнодневни постови – Воздвижење часног и животворног Крста Господњег, уочи Богојављења, и Усекованије главе Св. Јована Крститеља, као и сви постови које из пастирског старања се одреде на захтев верних, а по благослову надлежног архијереја.
Када је реч о посту морају се имати у виду и друге прилике у којима се верни могу наћи: физичка слабост, изванредне околности, народне несреће и катастрофе, захтевају пастирску бригу и одговорност, пре свега надлежних епископа Цркве.
ОДНОС ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕМА ИНОСЛАВНИМА
Први пут ово питање је сагледавано на Међуправославној припремној конференцији 1986. године. У првом реду је било речи о односу са римокатоличким хришћанима, старокатолицима, лутеранима, англиканцима, реформаторима и представницима старих источних цркава.
Треба рећи да су неки тада донети закључци већ превазиђени јер дијалог са поменутим хришћанским деноминацијама је доста напредовао и многе ствари су се у међувремену измениле. На пример, многе протестантске деноминације имају жене за епископе и свештенике, склапају истополне бракове. Из наведених разлога преговори са неким протестантима су за сада прекинути.
ПРАВОСЛАВЉЕ И ИКУМЕНСКИ ПОКРЕТ
Ово питање подразумева учешће Православне Цркве у различитим међухришћанским организацијама и скуповима као што је Светски савет цркава, Конференција европских цркава. Године 1986. Православна предсаборска конференција је припремила један текст који у последњих 25 година већ трпи неке измене. Године 1997. Руска Православна Црква је разматрала питање икуменизма и свог останка у том покрету. У јесен те године, на предлог Руске и Српске Цркве, одржан је један скуп у грчком граду Солуну на којем је констатовано да питање догматских новина код инославних не само да није уклоњено, оно се шта више повећава. Даље, споран је начин функционисања тела и органа Светског савета цркава, заједничке молитве су неприхватљиве са инославнима. Остаје питање: или напустити ово тело, или да се Савет радикално измени. На овом питању треба још дуго, пажљиво и одговорно радити.
ДОПРИНОС ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАПРЕТКУ МИРА, СЛОБОДЕ, БРАТСТВА И ЉУБАВИ МЕЂУ НАРОДИМА И ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ РАСНОГ ПОДВАЈАЊА
Ово питање је било на дневном реду још 1986. године. Оно подразумева разоружање у свету, питање које је овосветско и колико Црква уопште може на њега стварно да утиче. У последње време, на светском плану глобалне мировне политике, представници хришћанске Цркве и других религија, све мање се питају и бивају консултовани када је реч о разоружању, преговорима о миру сукобљених страна (недавно у Либији, сада у Сирији и Египту, и тако даље).
НЕСПОРАЗУМИ МЕЂУ ПРАВОСЛАВНИМ ЦРКВАМА
На Трећој свеправославној припремној конференцији 1986. године на дневном реду биле су следеће актуелне теме:
Расејање,
Аутокефалија и начин њеног проглашења,
Аутономија и начин њеног проглашења и
Диптих.
Решавање ових важних и актуелних питања је доста успорено поготову ако се имају у виду извесни неспоразуми који постоје, а поводом ових питања, између Руске Православне Цркве и Цариградске Патријаршије. Чак је 1996. године дошло и до прекида евхаристијског општења а поводом решења статуса Цркве у Естонији. У 1996. години Цариградска Патријаршија је једнострано створила такозвану Естонску Апостолску Цркву без обзира што је она саставни део канонске територије Руске Православне Цркве. Споразум је ипак постигнут између Москве и Цариграда 2008. године, када је био сусрет представника свих аутокефалних Цркава у Цариграду.
Без обзира што постоје извесна неслагања по наведеним питањима, упорно се настоји на дијалогу, усаглашавању ставова, како би се постигло потпуно јединство и сагласје, не само због унутарправославних црквених односа, већ и због других хришћанских заједница и деноминација које ипак очекују да сви православни пред другим хришћанима и пред инославнима наступају компактно и јединствено.
РАСЕЈАЊЕ
Почетком деведесетих година прошлог века (20. век) остале су на дневном реду само четири теме: расејање, аутокефалија, аутономија и диптих. Међу њима, свакако, важно место заузима питање расејања /дијаспоре/ које је релативно новијег датума. Наиме, у првој половини и током целог 20. века милиони православних хришћана су се нашли у другим земљама, ван својих матичних земаља и Цркава. Верници су се обрели на просторима Северне и Јужне Америке, Западне Европе и Аустралије, који не припадају предањски ниједној помесној Православној Цркви. За верним народом су ишли епископи и свештеници и почело је, сасвим природно са стварањем црквене организације које у прошлости на поменутим просторима није било. Временом је дошло до конфузије када је реч о црквеној јурисдикцији: у једном истом граду, за релативно мали број верника, делује више епископа, долази до стварања паралелне црквене структуре и организације која се противи предањско–канонском црквеном поретку. Црквена организација је стварана искључиво по националном, језичком, културном и етничком кључу. Руска Црква је у Америци 1970. године образовала Православну Цркву у Америци као аутокефалну. С друге стране, Цариградска Патријаршија на основу широког тумачења 28 канона Четвртог васељенског сабора настојавала је да под своју духовну власт и пастирску одговорност стави целокупно православно расејање или дијаспору. Ово је мишљење и став деле Цркве грчког говорног подручја, али оно није опште прихваћено од свих. Посебна повластица, сматрају неки цариградски богослови, припада Цариградској Патријаршији као „Мајци Цркви“ да управо само њој припадају „варварске земље“. Насупрот оваквог предимензионираног става и неутемељеног, ни у канонима нити у црквеном предању, јесте став многих помесних Цркава и православних богослова–канониста (Сергије Тројицки и други), да 28. канон из Халкидона опредељује Цариграду (451. године) само области у старим римским провинцијама (областима) Понт, Азија и Тракија, и ни у ком случају не подразумева расејање у западној и северној Европи, Северној и Јужној Америци, Африци и Аустралији (где у то доба добрим дело хришћана није било). Јер, ниједна помесна Православна Црква нема посебно право на духовну надлежност у целом свету, макар што се тиче дијаспоре. Треба радити на томе, уз сагласност свих аутокефалних Цркава да се постигне јединствен став: да дијаспора буде организована као компактна духовна целина, да се оснују нове епископије и њихова унутрашња духовна структура која неће делити православне вернике по етничком, културном, говорном или неком другом обележју.
Ово питање је више пута било на дневном реду на састанцима 1990, 1993. и 1995. године. Најзад је 2009. године постигнут известан напредак по том питању. Закључено је: тренутно је немогуће из више објективних разлога применити на православно расејање познато канонско начело „један епископ у једном граду“ (8. канон Првог васељенског сабора). Треба створити једно прелазно решење у духу Предања. У духу предложеног решења треба установити у различитим деловима света Конференције епископа које окупљају све канонске православне епископе једне области. Ове конференције већ функционишу од 2010. године у следећим подручјима, има их за сада дванаест:
Северна и средња Америка; Јужна Америка; Аустралија, Нови Зеланд и Океанија; Велика Британија и Ирска; Француска; Белгија, Холандија и Луксембург; Аустрија; Италија и Малта; Швајцарска и Лихтенштајн; Немачка; Скандинавске земље; и Шпанија и Португалија.
ЦРКВЕНА АУТОНОМИЈА
Ово питање је ушло у шири списак тема будућег сабора и било је као такво увршћено још далеке 1961. године. На првом месту Међуправославна припремна комисија у децембру 2009. године разматра питање ко има право да једну нову Цркву прогласи аутономном, каква је улога Мајке Цркве у томе, како у истој ствари учествују остале Православне Цркве. Многи сматрају да аутономија и аутокефалија имају исти поступак свог остварења и да је Цариградски Патријарх гарант тога. Најбоља оријентација за поимање шта јесте аутономија и, како и под којим условима се она остварује, дају историјски примери у старој Цркви, али и неки новији догађаји. Наиме, Мајка Црква је надлежна за аутономну црквену област: њену унутрашњу управу, одржавање веза са Мајком Црквом, и тако даље. На Св. Литургији се помиње име поглавара аутокефалне Цркве, али ту су и неки други знакови зависности. Када је реч о додељивању аутономије, за то је искључиво надлежна Мајка Црква, а на то упућују следећи канони васељенских и помесних сабора: 2. канон Другог васељенског сабора, 22. канон Антиохијског сабора, 16. канон Прво–другог сабора, 3. канон Сардичког сабора.
ЦРКВЕНА АУТОКЕФАЛИЈА
Питање стицања црквене аутокефалије се потпуно разликује од питања црквене аутономије, јер аутокефална Црква постаје члан породице помесних Цркава и зато је њен настанак предмет старања свих Цркава. Најпре наступа Мајка Црква која је спремна да свом једном делу подари аутокефалију. Затим, постиже се сагласност свих осталих аутокефалних Цркава, а на крају се издаје одговарајући Томос о аутокефалији. Наравно, не постоји стриктна процедура настанка аутокефалије, али историјски примери су веома јасни и одређени. Понекад се догађало да један део Цркве једнострано прогласи своју самосталност, али се касније накнадно призна иста од Мајке и осталих Цркава. Црквену аутокефалију Црква у Србији, Грчкој и Бугарској добила је из Цариграда, док је Црква у Чехословачкој и Америци аутокефалију добила од Московске Патријаршије као Мајке Цркве.
Када је реч о аутокефалији треба имати у виду следећа основна питања:
ко проглашава аутокефалију,
претпоставке и услови,
начин стицања аутокефалије,
које Цркве су данас аутокефалне.
Припремна саборска комисија је у Шамбезију код Женеве 7–13. новембра 1993. године расправљала о аутокефалији. На челу Секретаријата је био почивши Митрополит Дамаскин који је изнео став јерархије грчког говорног подручја по овом питању (Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим и Црква у Републици Грчкој) да једна Црква може једнострано прогласити аутокефалију једном свом делу.
Сагласност целе породице Православних Цркава је услов sine qua non за једну нову аутокефалију. Канонски је потврђено да проглашење аутокефалије потврђује Свеправославни сабор, или пак је потребан пристанак свих помесних Православних Цркава, а све на крају, како мисле неки грчки богослови, потврђује Цариградска Патријаршија.
На крају је поменута Комисија донела општи закључак по којем свака Црква може, ако су се стекли потребни услови, једном свом делу доделити аутокефалију. О учињеном се обавештава Цариградска Патријаршија која о томе обавештава све аутокефалне помесне Цркве да дају своју сагласност. Истовремено, Цариградска Патријаршија издаје Томос о аутокефалији који потписују Патријарх и поглавар Мајке Цркве, а пожељно је и сви остали поглавари.
Наравно, питање аутокефалије је веома сложено и комплексно и захтева и даље пажљиво проучавање, поготово ако се данас има у виду споран статус неких помесних „аутокефалних Цркава“ (тзв. Македонска православна црква, Украјински раскол итд.).
ДИПТИХ
Међуправославна припремна комисија је у фебруару 2011. године на дневном реду имала питање диптиха, односно листе по којој се врши спомињање поглавара помесних Цркава на Св. Литургији, приликом званичних сусрета итд.
Извесне разлике у диптиху постоје када је реч о Грузијској Цркви, Пољској Православној Цркви и Православној Цркви у Америци. Начелно је правило да су у поретку, односно почасном редоследу, најпре четири старе патријаршије: Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Затим следи Руска Црква, и редом Цркве зависно од времена када су стекле аутокефалију.
Већина помесних Православних Цркава Грузијску Цркву ставља на девето место (Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим, Српска Црква, Румунска Црква, Кипарска Црква, Грчка Црква и Албанска Црква). Цркве, као што су Руска, Грузијска, Бугарска, Пољска, Чехословачка као и Православна Црква у Америци, смештају Грузијску Цркву на шесто место, имајући у виду да су Грузијци веома рано добили аутокефалију од Антиохијске Цркве.
Када је реч о Пољској Православној Цркви – Цариград, Александрија, Јерусалим, Румунија, Бугарска, Кипар, Грчка, Пољска и Албанија, смештају је на дванаесто место, пре Албанске Цркве, имајући у виду Томос Цариградске Патријаршије о њеној аутокефалији из 1924. године. С друге стране, Цркве Антиохије, Русије, Грузије, Чехословачке и Америке, ову Цркву смештају на тринаесто место, после Албанске, сматрајући да је Пољска Црква добила аутокефалију од Руске Цркве 1948. године.
Обичај је у Српској Православној Цркви, да се не помињу поглавари Цркава које немају звање патријаршије.
Православна Црква у Америци је у диптиху Руске, Бугарске, Пољске и Чехословачке Цркве, док је остале Цркве немају у својим диптисима.
Кипарска Православна Црква опет сматра да у диптиху треба да има место пре Грузијске Патријаршије, Српске, Румунске и Бугарске Цркве.
Наравно, питање диптиха је, историјски посматрано, променљивог карактера. Познато је да је у дугом историјском току било много случајева када су аутокефалије појединих Цркава биле укидане и поново обнављане (пример Српске, Бугарске Цркве, Грузијске Цркве). Сходно томе, и њихово место у диптиху је брисано и поново уношено.
Једно од веома битних питања будућег Сабора Православне Цркве који ће, надамо се, бити одржан у догледно време, јесте конкретна припрема Сабора и питање како ће Сабор радити – како ће изгледати саборска заседања? Најпре је потребно, то је већ констатовано у последње време, да свака помесна Црква одржи свој локални сабор на којем ће одабрати своје представнике које ће упутити на Свеправославни сабор. Дакле, веома су важне предсаборске припреме које ће омогућити лакше функционисање и рад самог Сабора.
На који начин ће се на Сабору усвајати и доносити званичне саборске одлуке које ће обавезивати целу Цркву? Став је да се одлуке доносе једногласно, сагласношћу свих учесника Сабора. Начело консензуса (сагласност) је било од почетка примењивано на предсаборским скупштинама и конференцијама, и треба га, како већина сматра, задржати и приликом рада Сабора. Овакав начин рада је био заступљен још на Првој родоској конференцији (1961. године), затим на Трећем свеправославном скупу (1986).
ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД БУДУЋЕГ САБОРА?
Важно питање за будући Сабор јесте бројна заступљеност учесника, односно представника, помесних Цркава. Да ли ће са истим бројем представника бити заступљене Цркве које имају неколико десетина хиљада верника, и оне са неколико десетина милиона верника? Ако се доведе у питање, а има предлога, начело одлучивања по сагласности, онда се поставља питање колико ће представника на Сабору имати свака помесна Црква? Ако се држимо пропорционалног начела, да представника буде сходно броју верника или броју епископа једне Цркве, онда ће на Сабору владати велика бројчана неуједначеност. Ако на Сабор дођу сви епископи, сматра се да би их било око 700. Да ли бројност делегације једне Цркве треба одређивати према броју епископа те Цркве, или по броју парохија, или броју верника? Према овој претпоставци, рецимо, Руска Црква би имала око 150 епископа – у случају да један епископ заступа око један милион верника, док би по истом критеријуму Цариградска Патријаршија имала од 3 до 7 епископа. Наравно, да систем мајоризације, или већински систем, свакако на будућем Сабору неће бити прихваћен из једноставног разлога што је потребно да свака помесна Црква, без обзира на њену величину и бројну заступљеност, мора уживати потпуну равноправност и поштовање свих учесница, како у самом раду Сабора, тако и при доношењу релевантних и општеприхваћених одлука.
Какав ће бити распоред Цркава по диптиху на Сабору? Како ће изгледати председништво Сабора, ко ће га сачињавати?
Најзад, у циљу упознавања све пуноће Православне Цркве са оним шта јесте, и шта ће бити будући Сабор, треба водити рачуна да се не оде у било коју крајност. Има много оних који поседују непотребан страх од будућег Сабора. То свакако неће бити Осми васељенски сабор, неће укинути пост, како неки мисле; неће увести ожењен епископат нити други брак свештеника, неће признати папску духовну власт и непогрешивост, неће потписати унију (црквено јединство) са римокатоличким хришћанима. Дакле, неће учинити ништа од онога чега се безразложно плаше „бранитељи православља“. Он ће бити велика победа православља, потврда свеправославног духовног јединства и најбољи доказ да је Црква у наше време спремна да изађе у сусрет свим изазовима с којима се суочава модерни свет и човек.
ФУСНОТЕ:
[1] Више појединости о датуму празновања Васкрса и календарском питању у древној Цркви, видети: Р. Поповић, Календарско питање, Београд 2013, са одговарајућом старијом и новијом литературом.
протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић
Извор: Православље
