Др Александра М. Пећинар: Црногорска жандармерија на Криту (1897-1899)

Официри интернационалне жандармерије на Криту 1897.

Др Александра М. Пећинар

Црногорска жандармерија на Криту (1897-1899)

(Прилог историји дипломатских односа Црне Горе и Грчке)

Упркос томе што је Европа на прелазу из 19. у 20. век одавала слику сређене заједнице просперитетних држава, европско друштво је у ствари било вишеслојно протвуречно. Берлински конгрес европских сила (1878), одржан након рата на југоисточној периферији Европе, као „вододелница у историји Европе“ (1) након деценија преврата, револуција и ратова означио је почетак периода мира. Ипак, испод идиличне слике сређеног стања у Европи скривале су се бројне противуречности тадашњег европског друштва. Основну глобалну противуречност, С. Живанов проналази у амбивалентности процеса током кога је Европа постајала јединствена, док су, паралелно, настајала чворишта економских и политичких супротности, која су је све више делила. (2)

Крит или Кандија, острво у Средоземном мору са око 300 000 становника (две трећине Грка и једна трећина мухамеданаца), још од 18. века је представљало поприште сталних борби за побољшање положаја хришћана, решавање њиховог тешког социјалног стања и извођење неопходних реформи. Суштина тзв. „Критског питања“ (као дела „Источног питања“) се огледала у великом стратешком значају острвског залива Суда, одакле је било могуће контролисати остатак источног Средоземља. Тако је, лако појмљиво, било интересовање великих сила наведеног периода за ову територију, као и настојање сваке од њих да успостави контролу над острвом, посебно имајући у виду стање у коме се тада налазио „велики болесник на Босфору“. (3)

Критска униформа

Након низа устанака, прихватањем тзв. „Халепске конвенције“ на Берлинском конгресу 1878. Крит је коначно добио аутономију. Међутим, неспровођење њених одредби је довело до низа побуна критских Грка, које су накнадно прерасле у отворени устанак. Грчка, која је помагала борбу својих сународника на Криту, прогласила је анексију острва, шаљући своју флоту и пешадију на Крит, у циљу његовог прикључења матици. У кратком рату са Турском који је потом избио, Грчка је претрпела пораз, а од потпуне катастрофе су је спасиле европске велесиле. (4)

Током 1897, након избијања грчко-турског рата и муњевите турске победе, Велике силе ипак нису дозволиле Порти да анектира грчку територију. Напротив, захваљујући тајним преговорима које је краљ Георгиос I имао са аустроугарским врхом, Крит је стекао аутономију. У стварности, острво је остало под заједничким протекторатом Велике Британије, Француске, Русије и Италије. (5)

Иако је услед наведених проблема на унутарњој политичкој сцени рад грчког посланства на Цетињу прекинут 1885, нове тензије узроковане настојањима да се разреши Источно питање, подстакле су владара Црне Горе, а на иницијативу Русије, да отпочне интензивну дипломатску активност у циљу постизања договора о заједничкој активности балканских земаља против Османске империје, те је под утицајем оваквог развитка догађаја, грчкој влади сугерисано да поново успостави своју дипломатску мисију на Цетињу. У складу са наводима тадашњег министра иностраних послова, „Грчка је наведену сугестију одмах усвојила, шаљући 1896. на Цетиње Књажевог старог пријатеља А. Логотетиса.“ (6)

Критска жандармерија и евзони

Имајући у виду разлоге поновног успостављања грчке дипломатске мисије на Цетињу, активност А. Логотетиса је претежно била усмерена на посматрање активности усмерених на постизање договора балканских земаља и евентуалног ширења њихових граница у случају да дође до поделе османских територија. Нарочиту пажњу грчки изасланик је посветио реакцији црногорске владе на оружани конфликт на Криту, као и на ангажовање Црне Горе у разрешавању статуса острва, „које је не без утицаја са Цетиња одредило правац новом току балканских дешавања“. (7) До изузетно присних контаката између црногорских и грчких званичника долази управо током наведеног периода крајем 19ог века, и то у вези са учешћем црногорске жандармерије у оквиру међународних снага, у решавању Критског питања. (8)

Одлучивши се за пацификацију острва, велесиле су одлучиле да Црној Гори повере улогу мандатара у спровођењу међународних одлука о аутономији Крита, те је књаз Никола замољен да на острво пошаље један одред својих поданика, у својству међународног органа, за успостављање јавног реда и безбедности на побуњеном острву. (9)

Без сумње, славна историја црногорског народа, углед који је ова мала држава имала у Европи, вреднοст Црногораца као бораца и људи, који су слободу и правду ценили изнад свега, била је убедљива гаранција да ће беспрекорно обавити своју дужност. Из тог разлога су представници страних сила крајем 1896. године предложили да Црногорци организују прву групу међународне жандармерије на Криту, Видевши у томе признање и пораст међународног угледа Црне Горе, књаз Никола је са задовољством прихватио поменути предлог. После званичног захтева и књажевог одобрења за слање Црногораца на Крит, уследиле су потребне припреме за избор људства. Водило се рачуна да то буду:“људи ваљани, поуздани и поштени, да би одговарали својој мисији на Криту.“ Одлучено је да се пошаље 80 војника, и то 40 из Другог батаљона стајаће војске на Цетињу и 40 из народне војске. (10)

Иако су сви заслуживали да им се помену имена, наводимо само име њиховог команданта, капетана Машана Божовића, дотадашњег командира Прве чете Другог батаљона стајаће војске и њиховог заменика, поручника Јова Бећира, тадашњег командира Друге получете, Треће чете истог батаљона. На збору у Војном стану на Цетињу, одржаном уочи одласка одреда Црногораца на Крит, после разговора са сваким Црногорцем понаособ, књаз Никола је одржао пригодан говор у коме је рекао:“ На вас је пао избор, па сам дошао, моја драга дјецо, да вам зажелим срећан пут, да се здраво, поштено и јуначки вратите у своју домовину, онако како доликује Црногорцима. Пазите још на то, хришћански народ на Криту устаје и бори се за слободу, која је и нас-наша скупо коштала…..Хоћу да остане име Црногораца, на оној висини на којој је вазда било, па вас све то коштало живота.“ (11)

Критско дете у народној ношњи

Доласком на критско тле, крајем јануара 1897, својом појавом и дисциплином, Црногорци су оставили најбољи утисак на представнике међународне заједнице. Свакако, италијански конзул није претеривао када је, реферишући својој влади, истакао „одличан утисак, који је учинио изврстан избор, којег је књаз учинио, од људи достојанственог војничког изгледа.“ (12)

И руски представник Нелидов, информишући црногорску владу о положају Црногораца на Криту, пренео је прве утиске о њима, пуне хвале и признања за њихово понашање. Према сведочењу Илије Вујачића, једног од учесника у црногорској жандармерији на Криту, може се закључити да се црногорски одред стриктно придржавао поверених му задатака. То је подразумевало потпуну неутралност у грчко-турским сукобима и искључиви ангажман на одржавању реда и мира, као и чување безбедности локалног становништва. Црногорски одред је био под управом критског гувернера, а под заштитом европских велесила. Мандат одреда био је временски ограничен. (13)

У почетку мисије црногорски одред је савесно вршио дужност чувања резиденције гувернера, конзула и војних аташеа, али је у исто време обављао и друге деликатне послове, између осталог: вршење патролне службе и обезбеђење појединих војних и цивилних (претежно православних) објеката. Најделикатнији задаци на Криту су поверавани управо Црногорцима, па је и најтежи терет службе падао на њихова плећа. Тамо где су Црногорци деловали, ретки су били случајеви убистава, провала и других облика „малтретирања“ становништва. Разуздани башибозук вршио је прави терор над хришћанима, што је турску власт осликавало у светлости горој и жалоснијој него што су радили европски конзули у својим извештајима. Одлучношћу и одважношћу Црногорци су успевали, у секторима у којима су деловали, да у потпуности обезбеде ред и мир. Хватање криминалаца је била њихова специјалност, на којој су им завидели и међународни органи на Криту. С друге стране, тај мали одред, који је онемогућивао муслимански башибозук у његовим злоделима, хришћани су видели као добар знак и доказ да Турска слаби, а да за њих долазе боља времена. Због својих особина Црногорци на Криту су уживали потпуно поверење не само међународних снага и критских хришћана, већ и муслимана. Не треба занемарити ни случајеве напада озлојеђених Грка на мухамеданце, којима су Црногорци прискакали у помоћ. Стога се са сигурношћу може рећи да су Црногорци били права заштита и једних и других.

Први одред критске жандармерије

Приликом одласка Црногораца са Крита марта 1899, локално становништво, и грчко и муслиманско, изашло је на улице Канеје да срдачно испрати своје заштитнике. У условима жестоких борби, крвопролића и општег хаоса, црногорски одред је био готово једини елемент безбедности, поузданости и поретка.Они нису представљали само себе лично, и у њима је становништво Крита поштовало вишевековну историју и славу Црне Горе. Веома важан је био одлучан начин на који је црногорски одред ту славу презентовао, а оно што је одликовало све њих, био је чак и за учене европске дипломате необично висок степен формалног образовања, који је ма где се испољио, изазивао исто толико чуђења колико и поштовања, што је руском представнику дало повода да не без поноса истакне књазу Николи: „Мени је веома мило што су Црногорци својим понашањем показали Европи да Словени нису дивљаци него елемент реда и поретка.“ (14)

Један савремени извор је донео опис испраћаја Црногорца са Крита, па га је потребно пренети у целини:“Из Канеје пишу:“1. марта је отишло одавде одељење Црногораца који су још од почетка заузећа острва чинили жандармеријску дужност. На обали су постројени редови међународног војништва са својим заставама. Непрегледна гомила света начичкала је обалу и споредне улице ; велики број официра разних народности, представници турског и грчког становништва, све се то искупило да испрати Црногорце, који су за свог бављења на Криту задобили опште симпатије. Одељење Црногорца без оружја било је смештено насред трга. Представници становништва су се захвалили својим заштитницима и предали капетану Божовићу повелику киту цвећа, а сваком Црногорцу по маслинову гранчицу са тробојницама. Црнгорци су били дирнути толиком пажњом. Неки само што нису плакали. Божовић, узбуђен, топло је благодарио старешини депутације, којем су сузе текле из очију, аглас дрхтао од узбуђења. Усклици:живео краљевић Ђорђе ! Живели Црногорци !-проламали су небо. (15)

Приликом одласка црногорског одреда са Крита, ретимнски владика Дионисије упутио је у име Крићана, књазу Николи телеграм следеће садржине: „Хришћански народ дирнут до суза растанком са браћом Црногорцина, који се враћају у своју славну отаџбину, изражава дубоко поштовање и благодарност и жели срећан пут храброј браћи, браниоцима наше отаџбине, као и срећу Вашем Височанству.“ (16)

Истим поводом принц Ђорђе упутио је књазу Николи следећи телеграм:“ Пошто руском сектору нису више потребни Црногорци, они ће отпутовати чим добију наређење. Јако жалим што ћу изгубити ваше храбре војнике, који су, услед њиховог држања, били од сваког вољени и цењени, али не остаје ми ништа друго осим жеље да моји жандарми следе њихов пример, који у сваком погледу заслужује похвалу„.(17)

У име иностраних конзула на Криту, италијански генерални конзул у Канеји доставио је црногорском минситру иностраних послова телеграм:“ 14. текућег месеца напустио је острво да се врати у домовину, један одред Црногораца, који је био дошао пре две године на Крит да формира прву групу међународне жандармерије. Како се могло констатовати ови храбри Црногорци учинили су одличне услуге, нарочито мутне 1897. године када је заштита Халепа и Канеја стајала готово искључиво на њима. Сећајући се њиховог драгоценог рада, у оним тешким тренуцима, за заштиту наших резиденција, пуних домаћих избеглица и урођеника, ја и моје колеге смо хтели пре њиховог одласка да им изразимо колективно дивљење и осећање наше захвалности.“ У једном каснијем допису, књаз Никола је обавештен: „Иако су познате велике услуге које су учинили ови храбри Црногорци човечанству и за поредак Крита, можда ће Његово Височанство бити задовољно кад дозна да су страни представници на Криту скренули пажњу на њих односним владама.“ (18)

Став црногорског одреда према становнцима Крита наишао је на позитиван одјек и у Грчкој. У знак захвалности за њихове услуге, принц Ђорђе је, приликом посете Криту 1898., лично тражио да његова пратња буде искључиво из редова Црногораца. Дакле, успех црногорског одреда позитивно је утицао на унапређење црногорско-грчких односа. Успех би био неупоредиво већи да је књаз Никола дозволио наименовање војводе Божа Петровића за критског гувернера. (19)

Војвода Гавро Вуковић

Црногорски одред на Криту налазио се у оквиру тамошњих руских снага, вршећи службу у складу са прописима руских војних органа. Овом приликом дошла је до пуног изражаја црногорско-руска хармонија, настала као резултат добрих односа између две државе. Пуковник Шостак, напуштајући Крит, рекао је:“ како нама официрима, тако и нашим војницима остаће за драгу успомену дружба са браћом Црногорцима на Криту.“

Стога су руски војни и цивилни функционери на Криту показали изузетно интересовање за одликовања којим је требало да их одликује књаз Никола. Ценећи високо црногорске ордене, настојали су да буду одликовани истим степенима којима је руски цар одликовао припаднике црногорског одреда на Криту. У том циљу, руски посланик у Цариграду обратио се свом колеги на Цетињу, јуна месеца 1897, с молбом да посредује код црногорске владе у циљу добијања црногорских одликовања за известан број руских цивилних и војних функционера. (20)

Са своје стране, руски цар по препоруци Министарства морнарице и Министарства иностраних послова, а на предлог руског адмирала на Криту и конзула Демерика одликовао је за изузетне заслуге капетана Машана Божовића Орденом Св.Станислава II степена, поручника Јова Бећира Орденом Св. Ане III степена, подофицире: Бећира Бошковића златном медаљом о врату, Радоја Николића, Нова Гилића, Војина Лазовића и Стевана Бошковића сребрном медаљом о врату. Следеће, 1899. Године су одликовани златном медаљом за ревност на Станислављевој ленти подофицири: Томаш Драговић, Стефан Мијушковић и Илија Вујачић- за ношење о врату, а редов Машан Дабановић-за ношење не грудима. Капетан Машан Божовић добио је и похвалницу од начелника штаба морнарице, а био је удостојен и поздрава цара Николе II. Поред тога, Машан Божовић је био одликован и италијанском Медаљом за храброст са натписом:“Al volor militore“. (21)

И представници осталих европских сила одликовали су Црногорце који су се посебно истакли на Криту. Из једног савременог извора види се да је председник Француске одликовао Легијом части капетана Машана Божовића и поручника Јова Бећира за учињене услуге француском конзулату у току буне на Криту. (22)

О релативно добрим и срдачним односима између дворова Црне Горе и Грчке у анализираном хронолошком одсеку, сведочи посета књаза Николе Атини крајем августа 1899. године.(23) Књажева посета Атини, поред тога што је била последња специјална мисија на највишем нивоу у 19.веку, од изузетног је значаја за приказ односа двеју земаља, јер се за њу везују интересантни подаци о додели грчких одликовања црногорским личностима. (24)

Боравак одреда црногорске жандармерије на Криту у оквиру међународних снага, представио је увод у формирање локалних снага безбедности. Када је принц Георгиос преузео функцију Високог Комесара (гувернера) на Криту, један од основних његових задатака било је стварање система безбедности и поретка. Овакав циљ принц је пред себе поставио како у намери да покаже како су Крићани били достојни аутономије, тако и из разлога што је ово био предуслов постављен од стране Великих сила. Управо из овог разлога је одлучено да се створи жандармерија и регрутује од локалног живља. Као језгро будућих жандармеријских јединица коришћени су мали одреди које су створиле Велике силе. (25)

У јануару 1899. Принц је сазвао у Хања вође жандармерије четири округа, како би саслушао њихове предлоге поводом формирања Критске жандармерије. (26) На овом састанку је установљено да је једини који је био стручан и имао озбиљне предлоге на задату тему, био италијански представник. Тако је прихваћен италијански предлог, а одлучена организација јединица по угледу на италијанске карабињере, који су у наведеном периоду сматрани најбољим жандармеријским јединицама у Европи.

У лето 1899, жандармеријски капетан Федерико Кравери, постављен је за званичног заповедника Критске жандармерије. Уз помоћ, отприлике 140 официра и подофицира карабињера преузео је на себе задатак да организује јединице на Криту, а у остварењу овог циља на руку су му ишле и околности, пре свега, бројност младих Крићана, који су, задојени родољубљем, пожурили да се уврсте у новоформиране јединице, а овај чин се сматрао националном дужношћу. (27) Такође и чињеница да је Кравери успео да оствари изузетну сарадњу са Принцом Ђорђем и Владом, као и факат да је Принц имао одрешене руке да „уклони“ сумњиве и непожељне особе, привилегија коју су у почетку имали представници Великих сила (а касније, у складу са Уставом, дужност Принца пролонгирана на још 2 године.) Такође, повратак оних који су на Принчеву заповед били удаљавани са острва, био је могућ тек након одређеног Краљевског Указа. (28)

Библиографија

А. Џ. П. Тејлор, Борба за превласт у Европи, 1848-1918, Сарајево 1968, стр 248-249, 269
Иако ратова у Европи није било, велике силе су своју експанзију усмериле на друге континенте, а тим поводом све учесталије се сукобљавале. Спољна експанзија, представљана као највиши национално-државни интерес земље, условљавала модернизовање војске, пораст трошкова за наоружање, а велики део индустрије оријентисао се за производњу за ратне потребе. Јачање војне моћи повећавало је углед и утицај војних кругова у европским државама, а они су дефинисали не само одбрамбену политику земље, већ су одређивали и приоритете појединачних спољних политика. (види С.Живанов, Европа пред Први свестки рат, Корени, узроци и поводи Великог рата,Завод за уџбенике, Београд 2014, стр.12-13)
Δ. Μιχαλόπουλος, Ο Εθνικός Διχασμός, Η Άλλη διάσταση, Εκδόσεις Πελασγός, Αθήνα 2012, стр. 11
Σ. Σφέτας, Ελλήνων Ιστορικά, „100 χρόνια από τον Β`Βαλκανικό πόλεμο, Ο Πόλεμος των 30ημερών που διπλασίασε την Ελλάδα“, Αθήνα 2014, стр. 13.
Позадину настојања великих сила да задрже контролу над острвом треба тражити у измењеној констелацији крајем 19ог века, периода током кога су се нагло заоштравале немачко-британске супротности. Разлоге „велике и нове еволуције“, требало је тражити у немачком окретању светској политици. Овај спољнополитички експанзионизам био је праћен порастом њене војнопоморске моћи, што је представљало директан изазов Британији у борби за премоћ над морима, па и за светску доминацију. Паралелно је међусобно попуштање Енглеске и Француске око поделе интересних сфера у Сијаму, Египту и Мароку, представљало почетак промене британског спољнополитичког курса- од дотадашњег сукобљавања са Француском на растућу конфронтацију са Немачком. (Види А. Џ. Тејлор,н.д, стр. 346.)
Наводе Гавра Вуковића као и извештај о Логотетисовом поновном доласку на Цетиње средином јуна 1896, објављене у Глас Црногорца, 1896, бр. 23, 8. Јун, проналазимо код Т. Јовић, Diplomatic Missions in the Principality and the Kingdom of Montenegro, National Museum of Montenegro, 2010, стр. 238
Глас Црногорца, бр. 1, од 1/01/1899 код Т. Јовић, н.д.,стр. 238
Половином 19ог века Критско питање је било веома актуелно на међународној сцени. Крићани, који нису подносили отоманску превласт, користили су сваку прилику да се дигну на оружје. Током 1878, након споразума у Халепу, једна од ствари које су постигли било је обавезивање султана да ће полицијски надзор на Криту бити вршен једино од стране Крићана. Одлучено је да се оснује Жандармерија искључиво од становника Крита, у коме је хришћански живаљ могао да достигне високе чинове. Међутим, турска обећања нису дуго трајала. Тачније 1899, укидајући конкретну одредбу споразума, којом је полицијски надзор на Криту био предвиђен само за становнике Крита, Султан је полицијски надзор поверио пуковнику Таксину постављајући га на чело одреда од 200 људи који су регрутовани у Македонији. Пуковник Таксин је био онај који је, касније као генерал предао Солун у руке надируће грчке војске. Међутим, 1896, како су се немири настављали, Султан је под притиском страних сила, прихватио стварање и слање на острво једног одреда који је чинило 100 црногорских жандарма, под управом енглеског мајора Бора, који су на острву остали све до 1899. Покољи које су Турци чинили у августу 1898 у Ираклиону, подстакли су иностране адмирале у њиховој одлуци уклањању турске власти у области. Турска жандармерија се повукла заједно са турском војском, док су адмирали преузели власт над „Великим острвом“. У периоду до доласка принца Георгиоса, у децембру 1898, острвом су управљали страни управници и међународне јединице. Британци су управљали округом Ираклион, Руси округом Ретимно, Французи округом Ласитиос, а Италијани окрузима Хања и Сфакјес. (Ιστορία του Ελληνικού Εθνους, τομ. 11,15)
Бранко Бабић, Одред Црногораца у међународној служби на Криту (1897-1899), Историјски записи, XXII, Титоград 1965, стр.83
Водило се рачуна да се бирају војници између оних који су већ били у Грчкој и знали помало грчки језик
Б. Бабић н.д., стр.90
Исто, стр. 103
Исто, стр. 101.
Ове коментаре треба анализирати кроз призму стереотипа о панславизму као и тадашњег преовлађујућег поимања-представе о словенском елементу на Балкану. (Види код Αντα Διάλλα, Η Ρωσία απέναντι στα Βαλκάνια, Ιδεολογία και πολιτική στο δεύτερο μισό του 20^ου αιώνα, Αθήνα 2009)
Исто, стр. 110.
Исто, стр.111.
Исто, стр.111.
Исто, стр.111.
Нису јасни разлози књаза Николе који су га определили да одбије још једну изузетну прилику за јачање међународног угледа Црне Горе, наиме, предлог да војвода Божо Петровић буде наименован за гувернера Крита.Упркос позитивним реакцијама на Криту поводом кандидатуре књажевог рођака Божа Петровића за гувернера на Криту, негативан став књаза Николе условио је да ову позицију коначно добије грчки принц. Према наводима Гавра Вуковића, овакав књажев потез устоличио је црногорског владара у очима Крићана као великог доброчинитеља. (види Г. Вуковић, вол.3, стр.102-103 код Т.Јовић, н.д. стр. 238)
Хармоничне односе Црне Горе и Русије у наведеном периоду, као и углед који је ЦрнаГора уживала не само у Русији, већ и на међународној сцени, свакако треба додатно коментарисати имајући у виду породичне везе црногорског и руског Двора, односно бракове кнегиња Милице и Стане са представницима куће Романов.
Исто, стр. 109
А. Капичић, В. Вујачић, н.д., стр 212.
Војвода Гавро Вуковић, Мемоари, Цетиње, 1996, стр. 695(После посете Турској, црногорска делегација је одлучила да посети Атину. „Пароброд „Мармара“ ушао је у шест сати ујутро у пирејско пристаниште, поздрављен са 21 топовским метком са једног грчког брода. На осам сати бродови свију народа окитили су своје катарке заставама, јер је таква поморска кутроазија кад је један владар ма које државе у пристаништу.“, наводи војвода Гавро Вуковић у својим Мемоарима. Књажева посета Грчкој, бележи даље Вуковић, није имала службени карактер:“Само се по себи поставља питање зашто је књаз Никола ишао у Атину. Из досадашњих ових мојих прибељежака не може се ништа знати, јер нијесам ни једне ријечи о томе рекао, само што се може претпоставити да у томе није било какве политичке мисије. Ипак да би се попунила празнина, која већ сама по себи постаје осетљивом, наводим укратко разлоге Господаревог одласка у Атину.

Књаз се одавно познавао са Краљицом Олгом, из честих путовања у Петроград. Из тих састанака они су остали добри пријатељи, тако да су били у кореспонденцији. Књагињи је било пријатно видети се са Краљицом, јер проћи поред врата Атине, коринтским каналом, а не свратити у Атину, не би одговарало личним њиховим одношајима са Краљицом. Посјета је била дакле лична, приватна без имало званичног карактера, чему је дочек одговарао. Како краљ Ђорђе није био у Атини, Господар је изразио жељу да би радо свратио у Атину да поздрави краљицу Олгу. Та његова изјава саопштена је Краљици преко грчког посланика у Цариграду, чему се она радо одазвала. Преко посланика је удешен начин њиховог састанка, и то у Татоиоу, а не у Атини, тек да се избегне примање званичника, што би у Атини морало бити, мада је посјета приватна била.“)

Необјављивана грађа из Заоставштине др Лазара Томановића, бр. Док. 533 код А. Капичић, В. Вујачић, н.д., стр ( У својим необјављеним Мемоарима др Лазар Томановић наводи да му је Логотетис, грчки конзул у Црној Гори и његов лични пријатељ одао следећу тајну:„Пошто је књаз Никола, враћајући се из Цариграда инкогнито посетио грчки Двор и пошто је грчки Принц био постављен као Гувернер Крита, а на предлог Књаза Николе, од концерта Велесила, Влада је била предложлачитаву листу великодостојника да их грчка влада одликује Ова је затражила да се мотивише одликовање сваког појединог кандидата.Логотетис то саопштава Књазу, који је споразумно предложио само Војводу Гавра као Минситра спољних послова, а ађутанта Књажева Милутина Вукотића и мене као шефа Пресбироа за трећи степен ордена Спаситељева. И ово је остала тајна.“)
Што се стања јавне безбедности на острву тиче, била је све само не идеална. На Криту су се дешавали оружани обрачуни између свих страна, између хришћана и муслимана, а поред националних размирица, постојали су и лични, партијски и наравно, ендемични, као што су биле крвна освета или отимачина стоке. Становништво је напуштало руралне крајеве и одлазило у велике градове тражећи заштиту. Страни управитељи, како би ојачали међународне полицијске и војне снаге, били су присиљени да организују јединице жандармерије од становника Крита, свако у округу којим је управљао. Потпуно је природно да је да је начин функционисања у сваком од 4 округа био у складу са правилима земље њиховог порекла, а последично, жандармерија на Криту, организована на четири потпуно различита прототипа. ((Види Ιστορία του Ελληνικού Έθνους….)
Критска жандармерија представљала је оружану војну организацију која је вршила дужности полиције у Критској држави (аутономи Крит 1896-1913). Настала је 1899, а асимилована је од стране Краљевске жандармерије Године. Остала је верна принцу Георгиосу током устанка у Терису (1905) (Θέρισος), учествовала је у Балканским ратовима, као и у тзв. покрету Националне Одбране.(1916)(Εθνική Άμυνα)(Види Τς. Πολύβιος, Ιστορία της κρητικής χωροφυλακής, Αθήνα 1963)
Наведено понашање становника Крита треба посебно размотрити у светлу настајања и преовлађивања грчке „Велике идеје“. Термин “Велика Идеја“ ( грч. Μεγάλη Ιδέα), у грчкој историографији подразумева политички, али и националистички идеал, који се у грчком друштву проширио од друге половине 19-ог века, представљајући главну осовину спољашње и унутрашње политике Грчке, све до треће деценије 20-ог века. Главни циљ остварења грчке “Велике Идеје“, представљало је проширење грчких граница, и то како би се обухватиле територије насељене грчким становништвом под страном влашћу.
Интересантно је приметити да су године разрешавања Критског питања, представљале и почетак политичког успона будућег грчког премијера, Елефтериоса Венизелоса, једног од најзначајних политичара у модерној грчкој историји , рођеног управо на Криту (Мурњес) 23. августа 1864. године.

Фотографије преузете са:

Т. Јовић, н.д,стр 238

https:bloggreco.wordpress.com2012/11/29/η–παλιά–κρήτη–μέσα–από–το φωτογραφικό–φ/)