„Осјећам потребу да истакнем да је на мени и мојој екипи, као и осталим сликарима који су учествовали у осликавању храма Светог Јована Владимира, један огроман задатак, веома значајан. И присутан је немјерљив осећај одговорности и части“, каже за наш портал иконописац Анастасије Радовић.
„Живопис је на неки начин вршење Литургије, оставља дубок траг кроз време и треба да на свој јединствени начин сведочи Јеванђеље Христово и животе оних који су следили живот Христов и живели по Јеванђељу. То је веома озбиљан и тежак задатак, али, понављам, то је огромна част за сваког живописца“, каже он.
Што се тиче самог живописа, тј. техничког и умјетничког приступа, он истиче двије ствари. „Цео храм је осликан у фреско техници, у потпуности на традиционалан начин, где смо имали велику срећу да набавимо креч који је стар више од 40 година.То је јако битна ствар за квалитет саме фреске, односно подлоге. Друго, и јако значајно, јер се тиче тог ликовног, уметничког приступа самом живопису, је да смо овде покушали ја и мој колега, изузетни сликар и пријатељ Вук Дабетић, да не копирамо, не имитирамо нешто што се зове традиција, да после више деценија тешког и мукотрпног рада, покушамо да на том језику традиције, који је за једно три века био замро и престао да постоји као живи језик, а коме се поново враћамо после две-три деценије, покушамо да пишемо поезију на том језику, на језику традиције, живописа православног Истока“.
Радовић истиче да је уобичајно да се тај правац зове византијски живопис. „Ја сматрам да је термин ‘византијски’ доста сужен и да означава једноставно време и империју у којој је настао, али да обухвата много шири простор и прожима многе културе. Колико је тај покушај једног стваралачког односа према таквој традицији, и покушај песничког приступа традицији успео – то ће време и поколења да суде, а ми смо дали колико смо могли, највише“.
Додаје с радошћу да је иконостас храма – предиван. „Прво сам иконостас у архитектонско-вајарском смислу који представља спој неколико врста камена од оника – полудрагог камена, па других мермера, са изузетним рељефима и другим медаљонима, па до икона које су урађене за иконостас, по својој тематици. Осим тог класичног приступа, јер се у суштини зна које иконе иду на иконостас по канону цркве, карактеристично је то да се на иконостасу налазе иконе Светог Климента Римског и Светог Григорија Двојеслова, наравно поред икона Господа Исуса Христа, Мајке Божије, поред иконе Светог Јована Крститеља, поред иконе његовог имењака Светог Јована Владимира коме је храм посвећен, поред иконе Светог Саве чији је уствари претеча Свети Јован Владимир као што је Свети Јован Крститељ претеча Господњи, поред иконе Светог Симеона Мироточивог, Ћирила и Методија равноапостолних просветитеља и њихових наследника Климента и Наума Охридских, имамо и иконе Светог Петра Цетињког и Светог Петра Тајновидца Ловћенског који се по први пут слика на иконостасу“.
Радовић насглашава занимљивост да је Свети Петар Тајновидац Ловћенски насликан и на иконостасу, иако је већ насликан на двије композиције у цркви – међу равноапостолним у припратном делу, где је насликано око 260 светитеља читаве православне васељене, од самих хришћанских почетака па до данас, и у олтару, међу архијерејима.
„Што се тиче Светог Григорија Двојеслова и Светог Климента Римског, идеја је Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија да се истакне да је Црква на Западу пре раскола 1054. године имала плејаду великих светитеља, који су обележили живот и судбину Цркве у целини и који су признати и од Истока и од Запада. Тиме ће се на један начин показати да град Бар, у коме је један суживот православних и католика, који живе вековима заједно и који деле исту судбину, да овај храм припада нама, свим хришћанима, односно да и католици могу да у њему нађу део себе, бар у оном смислу када смо били јединствени, кроз јединствене светитеље“, каже он.
Рајо Војиновић
Жељко Ђуровић
