Манастир Врањина прије обнове (Мали конак)
Кратки историјат манастира
Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, манастир св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је по Благослову првог српског Ахиепископа св. Саве Немањића, Савин ученик и први Зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је једанствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку постељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи св. Сава Немањић је, по Светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу Црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти Зетског епископа и било какве световне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослуужењима није се помињао Зетски епископ већ Архиепископ српски у Жичи, а касније Архиепископи српски у Пећи. Такав је Благослов дао свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио св. Сава а одмах потом је Савин брат – св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву садржи се двадесетак докумената, почевши од оснивачке повеље Светог Саве до повеље Црнојевића из 1527. На основу повеље цара Душана из 1348. Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски Типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске Митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме Зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је у то златно доба наше историје у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију св. Николе. Унеколико млађи храм, такође из XIII вијека, који се налазио нешто ниже и северозападно од главног храма, највјероватније је био посвећен Пресветој Богородици. Најмлађи и по димензијама најмањи средњовјековни храм, посвећен светоме Сави Немањићу, саграђен је у XIV вијеку и око њега се простирало велико монашко гробље. Налазио се на врху једног брежуљка западно од главног храма св. Николе а остаци овог светосавског храма се и данас могу назрети у хладу старих кошћела које чувају мир и освештаност овог мјеста.
Манастир Врањина прије обнове
Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862 године. Према казивању владике Илариона Рогановића, послије турских разарања из XVIII и XIX вијека, манастирски храм посвећен преносу Светих моштију св. Николе, био је средње величине, саграђен од једноставног камена, без куполе и звоника и без било каквог архитектонског украса. Ктиторски гроб Зетског епископа Илариона, ученика св. Саве Немањића, налазио се у припрати Никољске цркве све до 1862. године.
Прије тридесетак година испред хрма св. Николе ископана су три манастирска звона из XIV. и XV. вијека која се сматрају нашим најстаријим очуваним средњевјековним звонима у Црној Гори .
Манастир Врањина прије обнове (Велики конак)
Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао Сверуски Император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини.
Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгореле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе.
Манастир Врањина прије обнове (Велики конак)
Oбнова Манастира св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године Митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство.
Од почетка августа 2008. године за настојатеља Манастира Врањина постављен је садашњи игуман, јеромонах Петар Драгојловић, дипломац Московске Духовне Академије, који је раније уложио велики труд и на обнови манастира Орахово у Црмници. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару.
Игуман Петар Драгојловић испред обновљене цркве Светог Николе
Божијом помоћу, трудом настојатеља, братстав и вјерника, као и поклонима и прилозима из Црне Горе, Србије и православне Русије, у последњих неколико године манастирски храм св. Николе је веома уређен и уљепшан, како споља тако и изнутра, а Мали манастирски конак проширен је великим дрвеним тријемом са балконом. У манастиру се данас организују разни образовни и културни програми за младе полазнике вјеронауке.
Манастирска здања
Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат.
Храм Светог Николе
Митрополит Амфилохије служи Литургију у обновљеној цркви Светог Николе
Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Дугачка је 14,5 а широка 5 м. По димензијама и занатској изведби екстеријера издваја се од осталих храмова из времена обнове књаза Николе. Градиво за храм је прцизно клесани камен, који међусобно налијеже без спојница. Врата и два прозора на подужним зидовима и један на апсиди, си лучног облика са профилисаним и фино обрађеним оквирима. На западној фасади, изнад плоче са натписом о градњи, налази се осмокрака, ажурирана розета. Унутрашњост храма је засведена полуобличастим сводом, који је ојачан попречним луковима. Између плитких пиластера, на подужним зидовима, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча. Карактеристично је да је ентеријер мање прецизно изведен од спољње обраде цркве. Храм је опремљен руским иконостасом, класистички конципираним.
Конаци
Манастир Врањина након обнове
Са југозападне стране храма, на нешто нижој коти, налазе се остаци Великог конака, који је уз помоћ Сверуског Императора Александра III Романова, саградио књаз Никола 1886.г. Пространи конак имао је приземље, спрат и поткровље. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару и за сада се стигло до половине грубих радова на Великом конаку. Приликом ископавања и раду на ојачавањима темеља конака, наишло се на изузетно вриједне археолошке остатке. Археолошке радове изводио је археолог Ђорђе Ћапин са супругом Радмилом, из Херцег Новог. Помоћ приликом ових обимних археолошких радова давао им је и тим младих археолога из Бара. Том приликом пронађен је 51 хришћански гроб са очуваним скелетима и светим моштима као и новчић Балшића из доба око Косовске битке и Венецијански новчић из каснијег периода. Гробови су се налазили у четири нивоа, обухвативши велики временски период од VI до XIX вијека. Пронађено је и 5 гробова са скелетима хришћанских подвижника из VI вијека, највјероватније из доба св. Византијског цара Јустинијана Великог као и прва словенска керамика са наших простора. Овим изузетно значајним археолошким истраживањима потврђено је и древно хришћанско предање да је св. Сава Немањић Манастир Врањину подигао на мјесту древног и разореног византијског храма из VI вијека.
Манастир Врањина након обнове (Мали конак)
Новоподигнути, или Мали конак, за привремени смјештај монашког братства саграђен је 1998. године. Подигнут је се на мјесту гдје се некада налазила тзв. перјаничка кућа. У последњих неколико година много је урађено у поправци, уређењу и доградњи Малог конака. У близини Малог конака подигнут је монтажни економски објекат.
Митрополит Амфилохије је 1998. године освештао новоподигнути Мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. Перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство.
Свете мошти
Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског.
Манастир Врањина након обнове
Драгоцености у манастиру
Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотерпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула. 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вредну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске.
Манастирска економија
Братство Манастира Врањина се од 2009. године почело бавити пчеларством. Од прве три кошнице које су преко Манастира Превлаке, Манастира Дуљева и великог добротвора Манастира Врањине, брата Сава Вујошевића из Бара, дошле на Врањину, до данас се стигло до броја од око 70 кошница. Манастирски мед, познат по свом квалитету и изванредном укусу, дошао је и до трпеза многих људи, од Европе до Свете Земље и од Русије до Америке и Канаде. Манастир Врањина је данас убедљиво највећи произвођач меда у читавој Митрополији Црногорско-приморској.
Јован Б. Маркуш
