Литургија у Саборном храму у  Бару : Почетак свега јесте вјера која кроз љубав дјела

19. марта 2018. - 11:30

У четврту недељу Свете четрдесетнице, у којој наша света Црква прославља светог Јована Лествичника, служена је Света Литургија у Храму Светог Јована Владимира у  Бару.

Светом Литургијом началствовао је aрхимандрит Иларион игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић.

Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Иларион се обратио вјерном народу надахнутом бесједом говорећи о теми Јеванђеља и о значају правилног поста.

-Ево Господ нас окупља око Своје трпезе , око Тајне којом се  спасава свијет. Тајне којом се сав свијет приводи Богу, приноси и узноси Богу. И смисао Литургије, ако уопште може да се испита смисао једне од највећих Тајни, јесте узношење овога свијета ка Богу што је смисао нашега живота и смисао постојања људи на земљи. Човјек је створен да би био свештеник цјелокупне творевине, да све што је Бог створио принесе Богу и уведе у вјечно постојање. Велико је назначење које имамо, велика борба нам предстоји.  Али цио живот је борба, посебно овдје у Црној Гори и тога треба да се сјећате и због чудесних стихова, како митрополит Амфилохије говори , Ловћенског тајновидца: „Нека буде што бити не може нека буде борба непрестана“. То су аскетске, хришћанске ријечи које нас упућују на невидљиву борбу која непрекидно траје а онај ко није свјестан те борбе он је већ поражен. Зато је Света црква одредила ове дане Свете и велике Четрдеснице,  да посебно у њима стражимо над собом, да се разбудимо из летаргије у којој сви мање, више живимо, да се разбуди срце наше да не будемо дремљиви када у поноћ, када се најмање надамо, дође женик. Него да Га спремни, радосни са припремљеним светиљкама наше душе дочекамо као оних пет мудрих дјевојака, истакао је aрхимандрит Иларион.

Он је казао да у ово вријеме поста и молитве посебно треба да стражимо и да се боримо, што не значи да кад се заврши пост треба да клонемо.

-Напротив, овај блажени период треба да нам буде узор за цјелокупан наш живот, зато што човјек условно речено треба да пости цјелога живота, без обзира да ли је црвено слово, да ли је за трпезом месо или није, да буде у стању припремљеног ратника и борца,  да је спреман на подвиг кретања навише. То је назначење човјека,  да се усправља ка Господу. То је основ наше борбе да се од земље уздигнемо на небо, рекао је архимандрит  истичући да нам пост у томе помаже јер нас он управо одваја од земље .

Осврнуо се и на данашње Јеванђеље од Марка за које је истакао да нам одсликава управо догађај који је битан за ово вријеме поста, да се сјетимо да се зло не изгони никако друкчије до постом и молитвом, али и само ако су засновани на правој вјери у Бога Оца који толико заволе овај свијет да ни Сина свога није поштедио да би људима показао и открио своју љубав према овом свијету.

–  Вјером у тога Бога, који јесте љубав, ми постимо. Не постимо да би се мучили или искупили за неке гријехе . Постимо знајући да је то наш израз опредјељења за Бога. Када се човјек моли, чини крсно знамење, када се уздржава од одређене врсте хране у одређено доба године, то је знак његовог опредјељења, његовог окретања Богу. Кроз све те манифестације наше најдубље вјере ми задобијамо радост вјечнога живота. Почетак свега јесте вјера која кроз љубав дјела јер праведник ће од вјере живјети. Чули смо како говори овај полувјерни, у неком смислу и невјерни, отац дјетета Господу Исусу Христу „Ако можеш што учинити помози ми “  за разлику од капетана римског који је рекао:  „Немој ући у дом мој само реци ријеч и оздравиће слуга мој „. Видите како је незнабожац пројавио већу вјеру од овога човјека а Господ Христос кроз благу иронију одговара: “ Ако можеш вјеровати, све је могуће оном који вјерује.“ Свако може да вјерује, сваком је дат тај дар, али је на нама да ли ћемо тај дар могућности да вјерујемо да искористимо, јер за вјеру је потребна храброст , рекао је aрхимандрит Иларион истичући да вјера захтјева ризик као и права љубав, али да се човјек, желећи да избјегне из свога страха било какву врсту ризика,  држи онога гдје се осјећа сигурним и остаје заробљен у овоме свијет.

Са жељом да ово вријеме подвига буде вријеме када ћемо помјерити границе у нашем труду,  када ћемо се потрудити да више љубави покажемо према ближњима јер то је основ свега,  отац Иларион је упутио савјет да љекове које је Црква прописала такође користимо као мудри и трезвени људи који ће процјенити колико могу да „трче“ .

-Да свако изабере мјеру свог подвиг, и да пости онолико колико га радује да пости, да се моли тако да се љубав у његовој кући множи и расте. Нека би љубав и однос са ближњима били најбољи критеријум за наш подвиг . Нека би онај ко мути воду нашега подвига и живота били далеко од нас, а биће далеко ако се будемо сабирали по ломљењу хлеба, ако будемо праштали, трудили се и трчали ведра лица ка спасењу. И нека би радост вјечнога живота већ сада блистала у срцима нашим, а ако Господ да да дочекамо Пасху Господњу радости у вјечности да се још присније причешћујемо божанским животом да прослављамо јединог истинитога Бога, Оца и Сина и Светога Духа кроз све вјекове, закључио је отац Иларион.

Вјерни народ сабран у Храму Св. Јована Владимира је приступио Светим Даровима, а након Свете Литургије, заједно са оцима Иларионом, Слободаном и Младеном наставио сабрање у крипти Храма.

 

 

Дејан Вукић