Izaberite stranicu

ОВОГ ДАНА, ТРЕЋЕ НЕДЕЉЕ ПОСЛЕ ПАСХЕ, ПРОСЛАВЉАМО СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ. ТАКОЂЕ СЕ СЕЋАМО И ЈОСИФА ИЗ АРИМАТЕЈЕ, ТАЈНОГ УЧЕНИКА ГОСПОДЊЕГ И НИКОДИМА, КОЈИ ЈЕ НОЋУ ДОЛАЗИО ДА СЛУША ИСУСА.

Ако си Симон Киринејац, узми крст и следуј за Христом.

Ако си распет као разбојник онда признај Бога као благодарни…

Поклони се Распетоме за тебе, ако си (= будући да си) распет…

Ако си Јосиф из Ариматеје умоли тело од оних који су га распели,

твоје нека постане очишћење света (односно тело Христово).

Ако си Никодим, ноћни поштовалац Бога, погреби га у страхопоштовању.

Ако си Марија, или друга Марија, или Саломија, или Јована,
плачи рано ујутру, угледај први камен, узет од гроба, а може бити и анђеле и самог Исуса…

Буди Петар или Јован, похитај ка гробу.

Ако Он силази у ад, сиђи и ти заједно са Њиме.

Познај оне тајне које је тамо савршио Христос:

у чему је домострој двоструког силаска?

У чему смисао?

Спасава ли све без изузетака својим јављањем, или и тамо – само верујуће?

Свети Григорије Богослов

Треће недеље после Пасхе, враћамо се корак уназад, према Христовом гробу. За време Страсне седмице Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања, одмора Божијег. На Недељу мироносица Црква слави „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности.

У Јеванђељу по Матеју, које се чита на вечерњу Велике суботе (Матеј 26, 1-8), говори се о земљотресу и о камену који је са гроба Господњег померио Анђео. У одломку нам се каже да је анђео саопштио женама да је Гроб празан, да је Христос изашао из Гроба, а да печати на гробу нису били сломљени.

У Јеванђељу по Марку, које читамо ове недеље (Марко 16, 1-8), видимо да жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима да би помазале Исусово тело. Иако знају да је камена стена на улазу у гроб тешка и не знају како да је помере, оне ипак одлазе, без икакве гаранције да ће успети у својој намери. То је већ чин вере: ићи без зајамченог успеха, када је много тога против нас и када немамо представу шта ће испасти од наших напора.

Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене су биле упорне и верне, и зато су прве примиле вест о Васкрсењу. Оне су одлучиле, упркос наређењима Синедриона, да испуне све прописане посмртне обичаје, и да прате Исуса до краја из љубави према Њему. У многим земљама у којима је вера прогањана можемо видети исте појаве. Након Бољшевичке револуције 1917. године у Русији, годинама су само жене долазиле у цркву. И оне су својом храброшћу спасле од затварања и рушења многе православне светиње у Русији.

Анђели, гласници Васкрсења су били обучени у бело. Анђео кога описује свети апостол Матеј, на основу сведочења Марије Магдалене, личио је на муњу. Ти аншели су били сведоци Светлости збиг чега је њихова одећа сијала светлосном силом Васкрсења.

Боје Пасхе су црвена и бела, јер су то боје стрдања и Васкрсења. Украшавајући овим двема бојама наше цркве, домове и празничне трпезе, одабирајући празничну одећу у овим двема бојама, ми се сећамо Христове победе над смрћу кроз страдање и Васкрсење.

Реч „Јеванђеље“ значи „Добра вест“. То је, пре свега, добра вест о Оваплоћењу Христовом коју је објавио Анханђело Гаврило, Добра вест о Царству Небеском, коју је проповедао Исус Христос и Добра вест о Васкрсењу Христовом, коју су женама објавили светли Анђели.

Марија Магдалина је последња остала под Крстом и прва је била код Гроба. Зато она није само била прва да чује анђелску објаву Васкрсења, већ је прва срела Васкрслога Христа. Исус је, као Срцезналац, знао да је ова жена спремна да прими Добру вест, и зато је, за време свог земаљског живота, примио њен принос и помазање скупоценим мирисом, што гледано из перспективе Његовог погребења (које је предстојало, треба тумачити као доказ њене љубави: „А она изливши мирис овај на тело Моје, учини то за Мој погреб. Заиста вам кажем: Где се год успроповеда ово Јеванђеље по свом свету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.“

Марија Магдалина је од Анђела, а потом, и од самог Христа, добила задатак да објави Добру вест апостолима. Реч „апостол“ значи „посланик“. Исус је изабрао своје апостоле да би их послао да проповедају Добру вест свету, односно да науче народе Јеванђељу. Апостоли сами себе описују као сведоке Васкрсења (Дела 1, 22). Али, и поред свега тога, Марија Магдалена их је, ипак, престигла, и на известан начин постала апостол апостолима, јер је она први сведок Васкрсења.

+ + +

Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају се из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.

Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: “Пасха свјашченаја”, а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на “Господи воззвах” певају исте стихире као и на сам празник.

 

Веселин Кесић

ПРАЗАН ГРОБ У ТРЕЋИ ДАН

Сва четири јеванђеља нам сведоче о смрти и сахрани Христовој, као и о посети жена-мироносица гробу Христовом у ”први дан недјеље”. Оне су вероватно дошле да ”осмотре грон” (Матеј 28, 1) да би га оплакивале, мада је свети апостол Марко нагласио да су оне две ноћи планирале да помажу Христово тело. Никаква идеја о васкрсењу им није падала на памет. Када су допрле до гробнице, огромни камен са врата који је онемогућавао улазак у гроб био је одваљен, и при уласку у гроб су виделе ”младог човека” одевеног у ”беле хаљине”, али на њихово чуђење нису видели тело Исусово. Уместо тога су чуле анђела како им говори : ”Устаде (ηγερθη), није овде”. У страху и зачуђености оне су побегле од гроба, ”и ником не казаше, јер се бојаху” (Марко 16, 3-8). Код Матеја и Марка се помиње један, док се двојица појављују код Луке и Јована. Сви се ипак слажу, да анђео или аншели се овде појављују као небески гласници, сведоци и интерпретатори васкрсења.

Основно слагање између јеванђелиста и њихових извештаја о томе шта се догодило у први васкршњи дан је значајније, од извесних противречности које можемо наћи у њиховим јеванђељима. Сва четворица јеванђелиста носе сведочанство празног гроба, било да то експлицитно износе или да попут светог Марка то јасно подразумевају. Извесна одступања у њиховим извештајима нам уствари сведоче о њиховој аутентичности и служе нам као важан индикатор да прича о празном гробу припада најстаријем јеванђеђском предању. Невероватно би било да су приче о празном гробу сврстане у легендарна улепшавања каснијег периода Цркве, јер ако их је Црква заиста измислила, од ње бисмо очекивали складнији опис. Црква није никад покушавала да улепшава догађаје, и уместо тога увек је верно преносила Предања која је примила.

Мањак једообразности такође сведочи о историјском карактеру извештаја који описују реакцију жена-мироносица које су откриле празан гроб у ”трећи дан”. Њима је било откривено да је празан гроб последица васкрсења Христовог. Када јеванђелиста Марко наглашава застрашеност или страхопоштовање који се појављују код жена, он нам уствари кроз то указује да је празан гроб у основи видљиви знак васкрсења. Њихов страх је прави пример искуства које је Рудолф Ото окарактерисао као mysterium tremendum. (Термин mysterium указује на натприроданм трансцедентан карактер Бога. Он је ”потпуно различит од других” и ниједна твар не може да се пореди са њим. Придев tremendum указује на страхопоштовање које се доживљава када се неко сусретне са ”потпуно другачијим бићем”. види: Rudolf oto, The Idea of the Holy, London, Oxford University Prfess, 1923.) Оне су са трепетом и ћутањем реаговале на овај неочекивани и трансцедентни животни догађај, који се десио у гробу – ћутање је обично изражајније од речи. Свети Лука нас извештава да су жене биле збуњене и уплашене. Оне су спустиле своје главе на земљу када су виделе ”двојицу младића” који су уствари два анђела, како стоје поред њих. „Шта тражите живога међу мртвима?“ – питаху анђели ове жене (Лука 24, 5). У јеванђељу по Матеју жене мироносице доживљавају слично искуство. Марија Магдалина и „друга Марија“ су напустиле гроб „ са страхом и радошћу“ (Матеј 28, 8), јер, како свети Јован Златоусти пише „оне су виделе невероватну ствар, и изван њиховог очекивања празан гроб, у коме сз раније виделе како Исус лежи“. Било да је порука васкрсења упућена од стране „анђела“ код Матеја, или од „двојице људи“ код Луке, она је јасна и меродавна: десио се догађај васкрсења.

Марија Магдалина и друге жене са њом су споменуте у извештајима о празном гробу у сва четири јеванђеља. Свети Јован Богослов спомиње једино Марију Магдалину, али не искључује могућност да су и друге жене са њом учествовале у овом за нас значајном јутру (види Јован 20, 2 – „не знамо где га положише“). Оне су и прве које су виделе васкрслог Христа (Јован 20, 11-18; Марко 16, 9). Било би просто невероватно да је предање о женама мирносицама и празном гробу, касније лансирала Црква у складу са њеним потребама, Какву би корист Црква имала од тога? Јеванђеља су написана у свету и атмосфери која се непријатељски опходила према сведочанству ових жена. Ипак, јеванђелисти су користили Предање Цркве и записали су њихова имена и њихова сведочанства. Ове жене су пратиле Исуса из Галилеје ка Јерусалиму; оне су му служиле, виделе су Његово распеће и сахрану и биле су сведоци празног гроба. Њихова имена и дела нису била продукт креативне маште јаванђелиста али припадају што се десило у прошлости. При помињању жена као значајног и важног фактора прве Васкршње недеље, а не апостола Петра, Павла, Јакова или Јована, јеванђелисти верно следе чињенице које су примили од Цркве у њеним најранијим временима.

Са речима „Он је васкрсао“, анђео код Марка упућује на нешто што се већ догодило. Моменат васкрсења није забележен. Ниједно људско биће није било сведок васкрсења Исусовог из гроба. Анђео се појављује као небески благовесник васкрсења пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Свети Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као да су оне прве среле и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Матеј 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Анђео је по Матеју са неба и одвалио надгробни камен, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих )28, 2). По речима светог Јована Златоустог, анђео је одвалио камен: „да би /жене мироносице/ могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале то.“

Иконографија васкрсења у Православној Цркви нам не представља моменат Христовог васкрсења из мртвих. Свето Писмо не прихвата никакав опис овог момента, а такође помен о овоме не можемо наћи у ранохришћанској уметности. (Постојали су покушаји да се опише моменат Христовог васкрсења у апокрифном Јеванђељу по Петру и Јеванђељу по Јеврејима, које Црква није прихватила. Икона која осликава моменат васкрсења је настала много касније, то јест кад су иконписци били под утицајем ренесансе. Фревно предање православне иконографије има два начина интерпретације васкрсења Христовог: икону силаска Христовог у ад и икону која представља жене мироносице на гробу Христовом. Прва је „теолошко“ сведочанство о васкрсењу, на којој се осликава догађај који није виђен и који није могло видети ниједно људско биће, мада се то спомиње у Новом Завету (матеј 27, 52; Дела 2, 27; 31; Ефесцима 4, 8-10; 1. Петрова 3, 19-4, 6). Ова икона је повезана са службама Велике суботе, која означава сврху и резултат Христовог силаска у ад. Друга икона је „историјски“ приказ онога што се догодило у први дан недеље као што је и записано у јеванђељима, и од одређеног је значаја за разумевање повезаности крста, гроба и васкрсења.

Васкрсење је Божије дело, и порука васкрсења прво долази од Њега. Његов анђео или благовесник говори женама-мироносицама да се оне не смеју плашити, а затим их обавештава о васкрсењу. У јеванђељу по Јовану два анђела нису гласници васкрсења. Уместо тога, Исус је са својим васкрслим телом поздравио Марију Магдалину изван гроба, и преко ње пренео поруку за своје апостоле (Јован 20, 11-18).

(Из књиге “Први дан Нове твари – Васкрсење и Хришћанска вера”, Краљево 2006.)

Са енглеског: Славиша Д. Костић

 

Александар Шмеман

ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”.

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

“Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса”(Јован 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

“Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све… (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да “још није дошао час Његов”, она – у својој материнској истрајности – слугама које су стајале поред трпезе каже: “Што год вам буде рекао учините”. Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба  преводиоца/)

Превео: Матеј Арсенијевић

Извор: Епархија шумадијска

Протојереј Александар Шаргунов

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

(СЛОВО НА НЕДЕЉУ СВЕТИХ ЖЕНА – МИРОНОСИЦА)

Христос Воскресе! Многи мисле да би било добро, када би Црква постала више динамична и више савремена. Но, живот оних који чине славу Цркве, говори о другоме. Сва наша достигнућа су краткотрајна без љубави Христове, која је једино јача од смрти, и која у нама рађа жељу да одговоримо на ову љубав нашом љубављу до смрти. Само Бог спашава – не спашавамо ми, већ Бог. Бог нас спашава Својом љубављу, крстом. Када је Христос јавио своју љубав до краја, када се чинило да је срушено све и умрла свака нада, свети Јосиф Ариматејски и Никодим су одједном увидели ову од свих одбачену, поругану, распету љубав и заборавивши све пређашње страхове, отворено исповедили себе Његовим ученицима и пошли храбро ка Пилату да измоле тело Христово ради погребења. Приђите, прославимо са приснопамјатним Јосифом и свете жене мироносице, које су за све време Спаситељеве проповеди, служиле Њему – учећи се од Њега једнојјединој заповести о љубави, о којој нису имале никаквог појма у своме пређашњем, праведном или грешном животу. Истовремено када су се апостоли разбежали, бојећи се да поделе судбину свога Учитеља; и Петар заклињући се на верност до смрти, три пута Га се одрекао, женемироносице су одважно ишле за Њим на Голготу, и стајале су код крста до самог Његовог погребења – гледајући гдје Га полагаху. У љубави нема страха, већ савршена љубав изгони страх; и тек што је минуо дан суботњег покоја, оне купише аромате и још пре изласка сунца пожурише на гроб да Га помажу благовонијем.

У трећу недељу по Васкрсу, ми поново слушамо на вечерњој ликујући пасхални канон и жалосне стихове погребења Велике Суботе. Ова жалост не умањује нашу радост, већ обратно, продубљује је. Што већа љубав, то већа жалост за светом који лежи у злу. Што већа жалост за Христом у овом свету, где се понекад може показати, да Њему на земљи нема места, то већа радост. И жалећи за Господом, као Јосиф Ариматејски и Никодим, као свете женемироносице, показују се достојним оне прве љубави, о којој говори Откровење, и први се радују о Васкрсу. Крст је неодвојив од радости, јер приђе крстом радост читавоме свету. Спасити свет – не значи дати му срећу – привидну и варљиву, која неретко у себи крије почетак жалости. Спасити свет – значи дати му смисао страдања и радости, коју му нико не може одузети.

У недељу жена-мироносица ми размишљамо о високом призвању жена-хришћанки у Цркви. Колико је било светих жена у читавој историји Цркве! Колико их је било у Светој Русији за десет векова хришћанства! Какав су подвиг оне пројавиле у недавним годинама гоњења! Сетимо се бар основатељке Марто-Маријине обитељи у Москви, велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. После погибије мужа, она већ славна због своје добротворне делатности, решила је да до краја посвети свој живот служењу Богу и људима. За њу је била једина радост у свету: приопштавати се Господу и друге приводити Њему. Од својих средстава она је основала обитељ милосрђа, која је по уставу подсећала на манастир, где је водила заједно са другим сестрама аскетски живот подвижнице.

Господ је призвао матушку Јелисавету последњем искушењу, одмах после страсних дана и светлог Васкрсења. На трећи дан после Пасхе, после Литургије коју је одслужио Патријарх Тихон, она је била ухапшена и убрзо прогнана на Урал. Ноћу 18. јула, када су звероподобни људи приступили да би је бацили у рударску шахту, она је произнела највишу молитву љубави, понављајући речи Спаситељеве на крсту: “Господе, опрости им, јер не знају шта чине!” Остаци многострадалне настојатељке Марто-Маријине обитељи милосрђа током времена су упућене у Јерусалим, у храм свете Марије Магдалене у Гетсиманији. Пре неколико година, при отварању гробнице показало се да су њене мошти нетљене, просторија у којој су се налазиле испунила се, по речима очевидаца, силним мирисом као од меда и јасмина. Ето тајне љубави према свету преподобномученице велике кнегиње Јелисавете, љубави светих жена-мироносица.

Што се више хришћани разликују од света, тим више имају могућности да преображавају овај свет. И што се више сливамо са светом, тиме му постајемо бескориснији. И нас, данас Господ шаље онима који страдају, незнајућим о Њему људима, управо због тога да би они имали живота у изобиљу. Ми ово не можемо остварити уподобљујући се онима које хоћемо да просветимо; то би било више, него грешка. Јеванђеље је апсолутно супротно свету, и чак најбољи пориви и најнадахнутија достигнућа човечанства без Бога, ма колико она била привлачна, не дају нам да заборавимо да је центар нашег живота – на другој страни. У нашој земљи се поново оснивају на десетине братстава и сестринстава, и трудове самопожртвованих жена прима Господ:” Све што сте учинили другоме, то сте учинили Мени”. Но, главно што смо дужни да схватимо и научимо из живота светих је: “Ако раздам све имање своје, и тело моје дам да се сажеже, а љубави немам – ништа сам.”. Овде је једини одговор на питање, шта омета Цркву да јави пуноћу својег милосрђа и зашто друго крштење Русије не може исцелити болести народа.

Ми знамо за чудесну улогу, које су играле жене у нашој Цркви последњих деценија. Може се рећи, да у значајном степену Црква дугује своје постојање женама, њиховој верности Господу, њиховом служењу Телу Христовом. Мученице и дјеве, жене и мајке, а такође и удове, монахиње и мирјанке, – оне не дају да се прекине живи источник вере. Са снагом уистину пророчком, оне напомињу о дугу у односу на свештенике и епископе, чак ако се ови понекад показују и недостојним, не остављајући их у прогонству и гоњенима, и садашњим невољама. У стаљинским годинама терора, њима је успевало да понекад својом храброшћу спасу храмове од уништења, у време хрушчевљевских гоњења – од затварања, а сада херојским напорима оне се пробијају до њиховог враћања Цркви и подизања из рушевина. Читавим бићем својим, жене осећају да је овде – живота дубина, и ништа их не може зауставити. Када се рушило све, чинило се понекад да једино беле мараме, по речи стихотворца, држе храмова сводове. И сада можда, због тога ми видимо у нашим храмовима и мушкарце, који су по речи апостола, житијем жена без речи придобијени били. Наше Марте и Марије труде се овде, и равноапостолно је то служење – пјеније, иконописање у поново отвореним светилиштима, предавања у недељним школама. Но, за њих је велика радост и припремање трпезе за све, као за Самога Господа – посетившег дом својих пријатеља у Витанији, и за њих је част – како каже преп. Серафим Саровски – у храму под крпом потирати, дотичући се тако дворова Господњих.

У Јеванђељу по Луци, које се чита на јутрењу Богородичиних празника, Господ одобрава Марији што је оставила све, да би се посветила главноме: слушању Речи Божије, ради чијег благовешћења, апостоли у своје време остављају “служење код столова”. Најглавније служење је скривено и ћутљиво. И женски дар – продирати у свет, као што нико други то не може, без компромиса са светом. У среду Страсне седмице, у многе грехе пала жена, пред лицем читаве Цркве савршава пророчко помазивање погребења Господа, и власима косе отире ноге Његове. И у овоме се може видети, како је рекао један свештеник, посвећивање на женско служење: пророштво и састрадавање, и додајмо: целомудрије и милосрђе. Марија је учинила оно, што је само она могла учинити – оно, што се односи на служење жена, и то треба да се продужи у читавом свету, заједно са апостолском проповеди блаженстава. Сећање на овај састрадални чин трајаће увек, по речи Спаситељевој, и свуда где се проповеда Јеванђеље, као што је Тајна Вечера за свагда остала у памћењу по смиреној љубави, умивајућој ноге својих ученика. Два омивања су неодвојива, једно – пророчко, остављено првенствено женама; друго – свештеничко, остављено апостолима. Једно – са сузама састрадавања, друго – са водом тајанства. И читав дом, сва Црква до скончања века испуњава се благоуханијем ове верности и љубави према Господу, силним запахом “као од меда и јасмина”.

Благодатни дар – бити женом, значи бити у највишем степену причасној милосрђу и целомудрију. У наша нечовечна времена, управо је женама дата харизма милосрђа и састрадавања, која треба да буде призната и остварена у Цркви, као истинско служење. И од жена зависи морална клима у друштву, целомудрије свих. Ако жена изгуби стид, онда је крај нације. Ко је ближи деци од жене, и породици, чијом се чуварком јавља пре свега жена? Ово је последња граница, губитком које се руши све. Сачувати данас породицу – спасити Русију, обновити Цркву.

По томе ће знати, да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом, – каже Господ. Како ће свет сазнати лик Христов, тамо где је љубав охладнела? Можда се толико људи окренуло од Цркве, зато што ми тако често не достижемо верност Христу, а не само због тога што су таму више заволели од светлости. Тако је лако, чак и када се осети једном пасхална благодат, остати без љубави у овом безљубавном, због умножавања безакоња, веку. Сви ми, који стојимо у светлости Васкрсења, дужни смо да испитујемо постојано себе у светлости љубави, коју нам је Господ јавио. Због тога што нас је Бог тако заволео и због тога што се Христос прославио на крсту, ми смо призвани да се научимо овој верности, да би нам се у пасхалној светлости открила светлост, која просвећује сваког човека који долази у свет.

15. Maja 1994.г

Извор: Светосавље

Свештеномученик Серафим Чичагов

Беседа у недељу жена-мироносица

Данашњи недељни дан Света Христова Црква је одредила за поштовање сећања на свете жене-мироносице. Ко су биле жене-мироносице? Сви јеванђелисти пре свега наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Исус истерао седам демона. За такво доброчинство Марија Магдалина је Господу узвратила ватреном љубављу. Друга мироносица -Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Син ове Марије, Јаков Алфејев, био је један од 12 апостола. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене-мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Ко је била ова Јована? Жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама-мироносицама су припадале Марија и Марта, Лазареве сестре које су тако ватрено волеле Господа.

Света Христова Црква прославља сећање на све свете, а хришћанима су посебно драге ове жене-мироносице, срећне Христове сапутнице, које Учитељу нису служиле само иметком, већ и радом својих руку, које су Му биле одане свим срцем и страдале заједно с Господом, налазећи се у Његовој близини не само за време путовања, већ и на крсном путу, на Голготи, покрај самог Крста. Сећања на њихову самопожртвованост, на подвиге, на њихову неупоредиву и нежну љубав према Христу, испуњавају срца верујућих људи истом љубављу према Господу и тежњом да Му служе до саме смрти!

Христос није бирао жене-мироносице и није их звао да иду за Њим, као што је звао апостоле и 70 ученика, али су оне саме кренуле за Њим као за јединственим циљем свог обновљеног живота, као за вечном истином, као за својим Спаситељем и Сином Божјим, без обзира на Његово привидно сиромаштво, једноставност и очигледно непријатељство према Њему првосвештеника и народних наставника. Саме су напустиле своје домове, послове, имовину и породице и кренуле за Господом, радујући се да бар на неки начин могу бити од користи Христу и Његовој заједници. На крсном Христовом путу ка Голготи само су жене-мироносице плакале и ридале. Господ је чуо вапај жена и обратио им се речима утехе. Шта су морале осећати ове жене пуне љубави стојећи покрај Спаситељевог Крста и видећи сву срамоту, ужас, и напокон, смрт вољеног Учитеља?! Сви ученици су се разбежали од страха, чак и апостол Петар, који је обећао да ће умрети с Исусом и који Га се три пута одрекао, и само су Богомајка, Јован Богослов и жене-мироносице остале покрај самог Крста. Затим су Богомајку однели на рукама, јер се онесвестила, али су Марија Магдалина и друге жене-мироносице, које је гомила одгурнула од Крста, остале овде до самог краја. Кад је Син Божји испустио дух, исте ове жене-мироносице су похитале кући како би припремиле миомирисе и миро, а Марија Магдалина и Марија Јосијина су гледале где је Исусово тело положено у гроб. Отишле су тек кад је пала потпуна тама како би у зору поново дошле на гроб. И због своје усрдности према Сину Божијем, због одлучности да Му укажу почасти приликом погреба, због своје непоколебљиве вере ове свете жене су прве међу људима добиле потврду о Христовом Васкрсењу и постале су прве и моћне проповеднице као оне које су за то сазнале из уста Анђела.

Дакле, вољене мајке, жене и сестре, пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа; Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат птопуно препородили.

По угледу на жене-мироносице многе хришћанске жене су се касније живом вером обратиле ка Христу Који се вазнео на небо. У историји хришћанства видимо мноштво мајки и жена, које су заволеле Христово учење и Свету Цркву више него своје угледно порекло, земаљску славу, почасти, богатства, светске насладе, више од родитеља, мужева и своје деце, које су више волеле да умру него да се одрекну Христа и Његових заповести. Знамо чак и такве мајке које су водиле на погубљење за Христа своју децу и с радошћу их давале не жртву људима како би била прослављена у Царству Божијем. Неке су с великом храброшћу и трпљењем шириле Христово учење и просветиле читаве земље. Многе храмове и манастире градиле су благочестиве царице, кнегиње и бољарке.

Света Црква и данас с надом гледа у вас, благочестиве жене и сестре! Ви још увек одржавате веру у вашим породицама и бринете се за украшавање и лепоту храмова. Али, у наше време има много жена с невиђеним у историји хришћанства усмерењем и стањем духа. Желим да вам кажем нешто о онима које не налазе за себе никакву делатност, које се муче у животу, жале се на досаду и искрено питају свакога: шта да раде, чиме да се баве? Оне признају да немају довољно енергије и здравља и да немају никакве тежње, жеље, дарове и љубав према било чему. Као да немају никаквих обавеза, као да нису кћери својих отаца и мајки, као да нису мајке своје деце и као да нису жене својих мужева!?

Поставља се питање: шта да раде оне које имају на бризи старе родитеље и досађују се? Нека се брину о родитељима и нека им помажу да се припреме за одлазак у загробни живот. Зар то није обавеза, зар то није дело, зар то није служење родитељима, а што је главно – Богу? Шта да раде удате жене? Да чувају оно што зарађују њихови мужеви, да стварају пријатно огњиште мужевима, да васпитавају децу, да чувају у домовима Дух Божји, да буду пример хришћанског живота за млађе и слуге. Колико деца буду припремљена за духовни живот и борбу са страстима, толико ће им живот бити лакши и ослобођен мука, недаћа и искушења. Али да би мајка породице могла свето да испуни своје важне обавезе, потребни су јој познавање вере, искрена вера, схватање љубави Божије, љубав према Богу и нераздвојни живот од Свете Цркве. Оне које немају сопствену децу могу живот посветити туђој деци која су често сиромашна, одбачена, сирота, која често падају у грех због незнања. Неки још питају: где наћи одмор од свакодневних брига и старања? Чудно питање за световног човека! Јер, на свету је измишљено толико разонода и задовољстава, али треба признати да светска задовољства не разонођавају и не пружају одмор, већ доносе само новчани губитак. Несумњиво је да је тако. Зато нека се ове жене и девојке науче истинском животу од ранијих хришћанки, од својих предака, који су спокој и одмор налазили у духовном штиву, у молитви, у црквеном животу, у доброчинству, у просвећивању народа.

Вољене сестре у Христу, помажите пастирима, служите Господу! Амин.

Извор: Православие.ру

Pin It on Pinterest

Share This