На празник светог Петра Цетињског Митрополит Амфилохије је делегацији Руске Амбасаде предао орден Светог Петра Цетињског кога ће предати господину Јунус-Бек Баматгирејевичу Јевкурову, предсједнику Републике Ингушетије у јужној Русији. Свети Синод Српске Православне Цркве на предлог Митрополита Амфилохија и епископа славонског Јована одликовао је г. Јеркурова за храброст и витешку пожртвованост за одбрану правде Божије и исконског права православног српског народа 1999. године љета Господњег на Косову и Метохији.
Наиме, одликовани генерал руске армије и данашњи предсједник Републике Ингушетије је у то најстрашније вријеме ушао на аеродром у Приштини и тиме је спасио аеродром у том тренутку од његовог уништења, да би такође у преломном тренутку заједно са руском војском заштитио од погибије не само људе у Приштини већ и у Манастиру Девичу, као и многе друге крајеве.
Прије неколико дана г. Јунус Бек Јевкуров је у Предсједничкој резиденцији у Москви примио мр. Небојшу Јушковића који га је обавијестио да му је Српска Православна Црква додијелила орден Светог Петра Цетињског. Јевкуров се захвалио патријарху Иринеју, предлагачима митрополиту Амфилохију и владици славонско-пакрачком Јовану, као и Српској православној цркви на додијељеном признању.
„У својој војничкој и државничкој каријери добио сам много одликовања, али ово ми је једно од најдражих,“ истакао је предсједник Ингушетије
У наставку интервју предсједника Ингушетија за „Руску реч“. Разговор водио Игор Дамјановић.
У ноћи између 11. и 12. јуна 1999, три дана након што је потписан Војно-технички споразум у Куманову, приштински Аеродром Слатина запоседнут је од стране батаљона ВДВ-а руске армије. Вест да је руска војска ушла на територију КиМ, изненадила је целокупну светску јавност. У моменту пристизања главнине снага из Угљевика, Слатина се већ неколико дана налазила под контролом 18-очланог одреда СПЕЦНАЗ-ГРУ, којим је командовао мајор Јунус-Бек Јевкуров. Конкретни детаљи ове тајне операције и даље су запечаћени, а њен главни актер у ексклузивном интервјуу за „Руску реч“, први пут говори за неки медиј на српском језику.
Игор Дамјановић: Јавност на Балкану мало зна о вашем херојском подвигу у 1999. на териоторији Југославије. Ваш, и подвиг батаљона из Угљевика променио је историју специјалних операција. Шта сте осећали када сте добили наређење од својих команданата да извршите задатак на територији друге државе, која је била изложена дејствима НАТО-а и тамо ставите под контролу најважнији стратешки објекат?
Јунус-Бек Јевкуров: Ништа нарочито нисам осећао. Војници десантних снага Русије увек су спремни да изврше задатке на било којој тачки земаљске кугле, зато што то представља и сврху постојања десантних снага.
Игор Дамјановић: На какав пријем на територији Косова сте наишли код српског становништва?
Јунус-Бек Јевкуров: Веома добар. Њихове наде биле су упрте ка нама, људи су веровали да их је Русија ставила под своју заштиту. Многи су плакали и емоционално испољавали своју радост, дочекивали су нас са храном и воћем.
Игор Дамјановић: Светски медији су у јуну 1999. јавили да су се пред Вама, мајором ВДВ Армије Руске Федерације, повукли официри НАТО-а. Енглески генерал Мајкл Џексон рекао је да не жели да започиње Трећи светски рат. Шта сте ви осећали после тог историјског тријумфа?
Јунус-Бек Јевкуров: Ја нисам био непосредни актер тог догађаја, већ други руски официр пред којим се повукао официр једне бригаде НАТО. Епизода са Мајклом Џексоном догодила се у седишту НАТО-а у Европи. Када је главни командант НАТО-а у Европи, амерички генерал Весли Кларк наредио британском генералу Мајклу Џексону да од Руса преузме контролу над Аеродромом Слатина, Џексон му је одговорио да није спреман на сукоб са руским десантним снагама и тако изазове Трећи светски рат.
Игор Дамјановић: На жалост после обојене револуције у Београду 2000. год. и пада Слободана Милошевића, руска војска је отишла са Косова. Ту одлуку донели су политичари, који нажалост веома често олако предају оно што су војници стекли на бојном пољу. Колико вашој успешној каријери у политичкој арени помаже ваша војничка прошлост. Приметио сам да је у Ингушетији много изграђено последњих година, да се развија индустрија и да се на улицама осећа висок ниво безбедности. У овом моменту себе сматрате више политичарем, или војником?
Јунус-Бек Јевкуров: Војници имају своје задатке, политичари своје, иако се задаци војника формирају на основу политичких амбиција и приоритета. Све разлоге зашто је донета одговарајућа одлука војници не знају. Војничка прошлост ми помаже у организацији, планирању, у суштини по свим питањима које као политичар разматрам. Великим политичарем себе не сматрам, ни војником такође. Да будем искрен ипак осећам носталгију за армијом.
Игор Дамјановић: Какву поуку можете дати младим генерацијама, које размишљају да изаберу професију заштитника отаџбине?
Јунус-Бек Јевкуров: Волите своју отаџбину, поштујте своје претке, своју историју, будите спремни да се жртвујете за отаџбину. Запамтите да у армији нема уобичајеног радног дана, живите на принципу „породица у првом реду, а служба увек испред реда“. Учите и радите увек по сат више и тада ћете све постићи.
Игор Дамјановић: Преко три века Црна Гора и Русија су били најближи савезници. Цар Николај II у време Руско-јапанског рата рекао је да Црна Гора представља јединог искреног пријатеља Русије. У овом моменту грађани Црне Горе сачували су позитиван однос према Русији. Нажалост, Црна Гора је ступила у НАТО алијансу против воље велике већине њене популације. Како ви то коментарише?
Јунус-Бек Јевкуров: То је унутрашња ствар руководства Црне Горе и ту одлуку не бих коментарисао. Принципијелно као војник и политичар, не могу подржати ширење НАТО-а.
