Манастир Дајбабе, посвећен Успењу Пресвете Богородице налази се на гори у истоименом селу и има веома занимљиву историју. На жалост већина Подгоричана није упозната са тим, а како смо чули, манастир много више посјећују гости из иностранства.
Иако споља има уобичајен изглед за манастир, његова унутрашњост је посебна. Манастир је укопан у земљу , а његов унутрашњи простор чине пећине којих има у великом бро ју на овом подручју. Унутрашњост манастира осликао је његов оснивач Симеон Поповић, а на уређењу је радио до своје смрти 1941. године.
Посјете из иностранства
За манастир најмање знају Подгоричани па и ријетко долазе, а посјећују га људи из читавог свијета како би се поклонили моштима светог Симеона.
– Долазе људи из свих крајева свијета, из Аустралије, Канаде, Америке, с Новог Зеланда, и православни и који то нијесу. Има једна породица из Тузи која стално долази. Баш долазе разни људи, сви поштују светог Симеона дајбабског који је велики чудотворац и велики угодник божји – рекао је за Побједу Златко Васић који ради у продавници манастира Дајбабе.
Он каже да гости који дођу са стране боље знају за манастир неголи јуди који живе у Подгорици.
– Има овдје у Подгорици људи који кажу „Ево 50 година живим у овом граду и никада нисам дошао у манастир Дајбабе“. Тако да имамо и међу родбином, познаницима, комшијама,људи који никад нису дошли овдје каже наш саговорник.
Чуда се дешавају
Прича нам да иако нијесу видљива, чуда се дешавају сваки дан како у манастиру тако и изван њега код оних истинских вјерника. Најучесталије су посјете почетком септембра, а људи се увијек изнова одушеве љепотом и миром овог манастира.
– Сваки дан се виде чуда божја у разним ситуацијама. Сваки пут, људи са које год стране дођу, колико год пута да дођу, они се фасцинирају. То је најблажа ријеч која се може рећи. Јер се осјећа велика благота ту унутар цркве
– рекао је Васић.
Недавно су у посјету манастиру била три аутобуса из Крушевца, а људи су били у чуду када су погнуте главе крочили у одаје манастира.
„Овако нешто нијесам видио у животу“, „ Прелијепо је било унутра“, само су неки од усклика људи из Крушевца који су посјетили манастир Дајбабе, прича нам Васић.
Историјат
По легенди, која се препричава са кољена на кољено, овај манастир направљен је правим чудом божијим.
Наш саговорник Златко Васић испричао нам је историјат дајбабске светиње.
– Једног дана 1890. године док је дјечак Петко Ивезић из села Дајбабе чувао овце, јавио му се светитељ на јави, сав у злату и рекао му да помјери стадо јер је то свето мјесто и да ту направи цркву. Дјечак му је одговорио да је сироче без оца и мајке те да није у могућности да направи цркву, већ надничари код ујака, чува овце за храну и да нема других извора прихода. Каже њему тај светитељ „Дођи нешто да ти покажем“. Дјечак мало негодује али ипак одлази за светитељем и светитељ га уведе у једну пећину на Дајбабској гори и показа му своје мошти, припровиједајући му како је он доспио ту каже Васић.
Даље појашњава да је тај светитељ је био ученик Светог Саве из 13.вијека и кад се упокојио, његове мошти су биле на југу Црне Горе.
– Међутим у 16. вијеку Турци су напали то подручје. Вјерни народ узима мошти као своју највећу драгоцјеност и бјежећи од неприајтеља према унутрашњо сти, долазе на Дјабаску гору. Како се непријатељ приближавао они одлучују да у једну од пећина сакрију то што носе, осим моштију, шест звона, нешто богослужбених књига и тамјан и наставе бијег у нади да се врате кад тај зулум прође. Ипак, ти људи се никада више нијесу вратили и те мошти су остале на овој гори. Када је завршио причу, светитељ је рекао дјечаку: „Иди сада и причај ово што си чуо“. Тако дјечак почиње да прича, али му нико не вјерује каже наш саговорник.
Потом, како каже, дјечак одлази у манастир Острог и тамо ће срести јеремонаха Симеона, светог старца дајбабског јединог који ће да повјерује.
– А зашто му је повјеровао? Овај крај је био ослобођен од Турака на Берлинском конгресу 1878. године. Дјечак никад у животу није видео епископа, а тачно је описао како је био је био обучен онај светитељ епископ који му се јавио. Јеремонах Симеон долази на Дајбабску гору 1896.године и почиње да копа на мјесту за које је дјечак рекао да је свето и прави цркву у пећини под земљом у облику крста. Цркву је направио за кратак временски период од пола године. Једнога дана и њему се јавља светитељ који се јавио дјечаку и каже му да не тражи јер још није дошло вријеме да се његове мошти нађу, а кад дође то вријеме он ће се сам појавити, што значи да се и дан-данас негдје у околини манастира односно цркве налази пећина са моштима, претпоставља се светог Илариона, провг епископа на овим просторима – завршава своју приповијест о манастиру Златко Васић.
М. Лазовић
Извор: Побједа
Фото: Архива
