Досљедна примјена ове норме значила би, једноставно речено, отимање готово све црквене имовине у Црној Гори. Овакав однос државе према приватној својини представљао би најгрубље кршење Устава, међународног права и саме суштине Црне Горе као слободне и демократске републике
Међу бројним контроверзним рјешењима нацрта Закона о слободи вјероисповијести, недавно усвојеног на Влади, нарочито је вриједан пажње чл. 52: „Вјерски објекти за које се утврди да су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, државна су својина“. Не бих се овдје превише бавио његовом правном недореченошћу и неуобличеношћу, која је таква да не могу замислити како би се овај члан (или овај Закон) уопште могао примјењивати.
Желим само да га сагледамо као израван плод, и лијеп примјерак, једног дубоко проблематичног гледања на нашу историју и државност, које хоће да су сви поступци наших биолошких предака предодређени на стварање националне државе, те да је, отуд, она њихов тотални баштиник. Предлажем да против тог искривљеног и изопаченог гледања на историју позовемо њега самог да свједочи против себе, тестирајући га насупрот историје коју злораби за чије год приватне интересе и фантазије. Јер ако хоћемо да нам је држава насљедник улагања и рада наших предака, не треба ли да узмемо у обзир и њихове намјере и то што су тим улагањима и радом мислили да раде?
Досљедна примјена ове норме значила би, једноставно речено, отимање готово све црквене имовине у Црној Гори. Овакав однос државе према приватној својини представљао би најгрубље кршење Устава, међународног права и саме суштине Црне Горе као слободне и демократске републике. Тако би, примјерице, да нема Конкордата, катедрала св. Трипуна или Богородична црква на Шкрпјелу биле преписане на државно име, будући дјело которског племства и пучанства односно перашке општине (премда Бока 1918. није била дио Црне Горе).
Прилози и завјетни дарови чине сваку цркву у Црној Гори задужбином колективног рада и улагања. Можда би једино џамије које су царске или великашке задужбине некако могле бити изузете од ове норме. Међутим, не вјерујем да ико међу заступницима и критичарима овог нацрта има икакве двојбе око тога на коју се вјерску институцију ова норма посебно и Нацрт уопште уперени. Нити вјерујем да је предлагачима нарочито стало до досљедности норми и њиховог досљедног спровођења.
Дâ се лако иза текса Нацрта наслутити којој се вјерској заједници брани мијешање у политику (као да „мијешање у политику“, ма и од клирикâ, није суштина републиканске слободе) а која се подстиче да „афирмише духовн[у], културн[у], националн[у] и државн[у] традициј[у] Црне Горе“. Хоће ли можда Римска црква у Црној Гори бити укинута ако неки њен клирик буде ширио хрватски национализам, или ислам ако се нађе неки од његове улеме да промовише Исламску државу, као што нам Нацрт каже да ће бити укинута Митрополија ако не буде издавала фискалне рачуне? Много је важније питање с каквим то левијатаном ми грађани имамо посла који мисли да може да „укида“ или „оснива“ вјерске институције које постоје вјековима прије но је он папирним уставом призван у постојање?
Бизмарк и Хитлер су прогонили Цркву као свог јединог унутрашњег непријатеља, али каква је ово јуриспруденција која је надмашила и њемачку теорију и праксу претендујући да може напросто пут Цркве дунути: Ти не постојиш? Али, опет, оставимо правне норме и њихову основаност и применљивост по страни, погледајмо само што би уобразиљи која их је обликовала имали да кажу људи чији рад и улагање сад хоће да препишу на новог власника.
Љубазни ће читатељ, задојен антиклерикализмом као сви који смо какву школу завршили, знати врло добро каква је земљопосједница и политичка сила Црква била кроз цијели Средњи вијек и раномодерни период, те колико су тијесно повезане биле њена духовна, привредна и политичка моћ. Нити ће бити изненађен што је она, код нас у лику Митрополије, своја својинска права, као основицу своје духовне и ине моћи унутар и ван црногорског четворонахијског општества, врло загрижено бранила и обичајним правом и пред турским судовима, ма и пред царем и дуждем, једнако насупрот хришћанске и нехришћанске грабежљивости. Ништа мање читатељ од ње не би очекивао ни тад ни сад.
Али нико не треба да дозволи да му лични став о вјери и Цркви, њеној имовини и понашању, личности Митрополита и појединачних свештеника, те модалитету односа између Цркве и државе, замагли једну врло једноставну чињеницу о статусу црквене имовини прије и послије 1918. и начина на који су је доживљавали наши преци и кад су јој прилагали и кад су на њу насртали. Волио бих то илустровати неколиким примјерима, а љубазни читатељ нека не замјери ако дјелују банално.
Добар дио, ако не и већину, докумената које имамо о својим прецима XVI-XVIII вијека заправо су уговори између њих и Митрополије о купопродаји некретнина или прилагања имовине за душу. Ти су уговори толико устаљени, једнолични и репетитивни кроза сав тај период да не остављају никакве сумње у погледу њихових намјера да Цркви продају или предају своју имовину и да је искључе од било каквих претензија својих сродника. То је разумљиво с обзиром на изражену осјетљивост наших предака на приватну својину (по чему су ти неписмени племеници показују разборитијима од нас који смо се своју приватне имовине одрекли ради робовања неотплативим, безизгледним кредитима).
И кад су насртали на црквену имовину, што су радили из људски разумљивих разлога нужде, грабежи или стварне употребе, и кад су јој из једнако људске забринутости за вјечну душу издашно прилагали од своје сиротиње, нису мислили да узимају или додају у народну или националну касу из које ће се исплаћивати њиховим потомцима у XXI вијеку. Ма како били склони те своје претке отписивати као примитивне дивљаке у раљама вјерске затуцаности (што је опште мјесто у наших националиста свих предзнака), у једној ствари макар не бјеху примитивни као ми: живјели су у далеко већој имовинској сигурности но ми и имали далеко цивилизованију представу права на личну својину и људску слободу, права које претходи свакој фикцији друштвеног уговора и свакој држави (утом прије што се наши националисти још нису договорили одакле нам држава: из лона Бодиновог, Ивановог, Николиног или од 2006).
Погледајмо, затим, како су се према насртајима на Цркву односили Црногорци појединачно и Црна Гора као општи збор народа. У љето 1743, убијен је пред Цетињским манастиром један манастирски слуга од руке свог суплеменика Цетињанина, и одмах био освећен од манастирског ђака Гаврила, Његуша. Пресуда народног суда од 9. септембра 1743, у ком су судили „много властелах чрногорскијех и приморскијех, зецкијех и брцкијех и од градова господе Тураках“, „од све епархије“, свједочи не само саблазни коју је то убиство изазвало у Митрополији него и о правном и политичком оквиру у ком живе Црногорци XVIII вијека и мјесту Цркве у том поретку, по чему је јединствен и драгоцјен документ. „Пак ми властела и господа Турци клетву и заруку међу собом учинисмо“ да ће, укратко, на сваки насртај на Цркву, укључујући и ометање људи у приступању Цкви, одговорити каменовањем преступника, рушењем његове куће и глобом на родбину. А ко не би држао ту заклетву, самим би тим престао бити главар и подвргао себе прогонству а свој дом срамоти. Шаљући своје представнике на тај суд, грбаљски збор пише Црногорцима, Брђанима и Паштровићима: „Та’ манастир није једнога племена или једне нахије, но све Скандарије и Приморја, и ту не познавамо никаква кнеза ни главара ни властника“.
Исти ти Грбљани, кад је коју годину затим њихов гувернадур са момцима плијенио прасквичке козе и убио тамошњег манастирског слугу, наићи ће на једнаку осуду све Скендерије: „ми имамо сва Скендарија и све Приморје писмо међу собом утврђено у које су писмо потписали се именом и исти главари от Грбља и у то писмо клетву и заруку поставили тко би се нашâ у Црну Гору али у Приморје али игђе у Скендарију да посегне на цркву или на црковнога чојка да је сва земља на њега“, писали су са збора из Бајица црногорски главари провидуру тражећи правду и пријетећи осветом. Исти је документ призиван и у једном сличном спору из 1763. кад су Брајићи насрнули на стоку истог манастира. Колико је мени познато, ова здружена заштита црквене имовине једини је заједнички акт „скендеријске државе“ и, што је занимљиво, једини за који главари с обију страна турско-млетачке границе нису тражили потврду ни цара ни дужда као својих суверена. Они су, изгледа, мислили да бране дату и самоочигледну ствар и правило које се по себи подразумијева.
Нити ће ико моћи да докаже да се статус црквене имовине и њена перцепција у наших предака ишта промијенила кад су Даниловим и Николиним узурпацијама попови и цркве, ма и митрополитски трон, де фацто постали кнежеве играчке. Штовише, Општи имовински законик (члл. 716-719), настављајући се на обичајно право, одређује црквену имовину независно од државне и именује „цркве, манастире и црквене установе“ имаоницима (власницима) црквене имовине у складу и са канонским и са грађанским правом. То што чл. 719 условљава отуђење непокретне црквене имовине сагласношћу државне власти заправо поставља јавно ограничење на располагање својином, не њено подржављење или укидање. Устав из 1905. не регулише питање црквене својине осим што изричито каже да црквени и просвјетни фондови и задужбине основани приватним прилозима не спадају у државну имовину.
Читатељу ће можда изгледати бесмислено и банално показивати тако бјелодане ствари. Али што је здраворазумном чељадету бесмислено, ученом је човјеку каријера. Ако се правна норма правда историјом, нека тој историји не противрјечи; али што на овакву противрјечност рећи до поновити најбаналније и најочигледније чињенице? Сваком ко прегледа ма који историјски документ од Средњег вијека до овог Нацрта биће јасно да је црквена имовина, гле чуда!, Црквина; и биће му јасно да кроза свакакве историјске околности и овакве или онакве канонске статусе, од оснивања преко Ивана до Александра, и апостолско прејемство (по ком се католичанска црква и Истока и Запада дефинише) и институционални идентитет Цркве у Црној Гори живе и трају кроз непрекинути митрополитски слијед. То нису дирали ни наши „дивљи“ и „примитивни“ преци ни Османлије па ни комунисти.
Али је ево дошло да наводни баштиници и бранитељи црногорског имена својих предака, под изговором тог имена, сад хоће да отимају имовину коју су ти преци предали или продали Цркви. Можемо се отимати (ако нам је до таквог залудничарења) око тога да ли је Митрополија „црногорска“ или „српска“ и откад је докад била аутокефална и на који начин, али јој не можемо отети ни постојање ни имовину. Сигурно нè позивајући се на рад и улагање својих предака.
Приједлог Закона о вјерским заједницама право је мјерило грађанске свијести у Црној Гори, и то управо зато што се ради о грађанским правима оних који нису по укусу респектабилног грађанства и његовог цивилног сектора: Цркве и клирика. Немала је иронија што се својих грађанских и људских права досјећамо, из махом неграђанских побуда, тек сад кад је овом неоправданом претензијом имовина Цркве на удару; а ваља се напоменути ово је већ други насртај на нашу приватну имовину и наша сама тијела у посљедњих годину. Кад већ нису прошли закон који је требало да наше органе учини државном својином или измјене и допуне Закона о експропријацији које би озакониле пљачку приватне имовине, својинска права Митрополије посљедња су баријера прије но било што, због некакве националистичке фантазије, не постане отуђиво као државна баштина.
Јер нијесу ли и наша тијела плод и „рада и улагања“ наших „национално свјесних“ предака? Није ли управо све у чему живимо и чим стварамо плод колективног труда покољења за покољењем? Хоћемо ли онда све што нису стране директне инвестиције уписати на државно име (па их онда продати)? Тако се националистичке фантазије врте занијето укруг своје фиксације државом, изводећи све из ње и враћајући све њој. Од те се занијетости не види да распродаја посљедњих комада земље отетих од Цркве неће ријешити ништа у земљи која је већ распродала своја главна добра, којој поједини страни инвеститори износе стотине милиона еура годишње а поједини домаћи не плаћају стотине милиона пореза, те да опорезивање свете водице и икона под Острогом неће надокнадити те стотине милионе нити увести ред и законитост; света водица, бојим се, не спашава на тај начин.
Тај је национализам и његово државопоклонство, прије сваке стране агентуре и „домаћих издајника“, непријатељ наше републике и јавних слобода. Одбрана грађанских права и слобода, одбрана Црне Горе као грађанске, републиканске, слободне државе лежи на одбрани од те опасне фантазије да се нација и република изједначавају са државним апаратом. Као толико пута до сад, Црна Гора и Митрополија бране се заједно, или заједно страдају.
(Аутор је политиколог и асистент на Универзитету Доња Горица)
Извор: Вијести
