Izaberite stranicu

DurmitorДурмитор је прелијепа планина. Препуна мјеста која плијене нечим оностраним и небеским. А то што је небеско на Дурмитору није везано само за оне тачке са великом надморском висином, већ и за живописне кланце, чудесне и неочекиване потоке и изворе, бајковите шуме и језера која имају тајанствена имена и још тајанственији изглед. Рекло би се да човјека куд год да крене са Жабљака на само пар земаљских километара хода, чека сагледање љепота које су изван земаљског поимања и земаљских навика. Уз само мало воље и још мало труда, посјетиоци Дурмитора могу видјети и опипати јасан излаз из свакодневице, а та наша свакодневица често зна да буде суморна, досадна, монотона… (плодови савремене цивилизације која нуди „изобиље информација и могућности” ).

Али већ на самом путу ка чувеним дурмиторским локацијама, док још не видимо ни један од пејзажа и призора о којима издашно говоре проспекти и мапе посматрач може да уочи узвишене поруке и да препозна знаке духовних истина, управо међу камењем, планинским растињем и стијењем. Мислим да сам нешто од тих истина и порука видио прошлог викенда, када сам се, са својим ближњима, нашао на путу од Доброг дола до Шкрчких језера, и даље према Пруташу. За искусне планинаре и добре познаваоце Дурмитора, поменута траса не представља Бог зна какав подухват, али за почетнике, попут мојих сапутника и мене, био је то подвиг за љетописе! Није требало провести много времена на овом успону, да би се уочила јасна духовна стаза која се, паралелно са физичком, протеже цијелим путем.

Одмах да кажем, када говорим о духовној стази, не мислим на вилењаке, крилате коње и друге локалне митове, него на начин читања и разумијевања онога што је искуствено и видљиво. Наиме, овај физички пут је означен јасним сигналима, а при свему томе, мапе поуздано казују његов правац, његов почетак и крај (са све картографским легендама и показатељима висина, дужина, страна свијета…итд). Поред сигнала на путу и бројних географских карти, путници су, обично, наоружани и добром вољом и жељом да савладају дионицу пред њима. Па ипак, када коначно кренемо успоном према врху, сусрећемо се са ћудима растреситог тла којим се крећемо; ћудима ваздуха који постаје све разређенији и тежи за дисање (а о ћудљивости сопствене физичке спремности да и не говоримо). И баш тада се јављају изненадна и неочекивана питања о смислу и остварљивости управо започетог подухвата! А невоља никад не иде сама. Док си у подножју планине, збуњује те и брине величина планинског масива према коме си се запутио и који испуњава сав твој видокруг. Опет, када си при врху, испод саме највише тачке твоје очи не виде јасан излаз, а поменути сигнали и сугестије из крате, изгледају крајње неувјерљиво. При свему томе, негдје при врху, кораци постају све тежи, а пошто „нема назад”, а стаза иде „уз нос”, преостаје ти да примијениш метод „корак по корак”, надајући се и вјерујући, да ће се, упутства из приручника, поклопити са реалношћу. У оваквој ситуацији помоћи ће нам упорност, крајња вјера у путоказе, и примјена разних вјештина (везана за савјете оних који су туда прошли прије нас), и то ће нас довести до крајњег одредишта и цијелом путовању дати коначан смисао.

Е да, духовна стаза. Колико пута дани нашег живота изгледају управо као ово успињање уз Дурмитор? И ми, у нашем животу, имамо конкретну стазу, која је и обиљежена (од стране наших претходника), и осмишљена (од оних који су били у стању да сагледају њен почетак и крај). Имамо, попут планинара, несумњиву жељу да се крећемо том стазом. Одрасли смо и живимо у окружењу које његује предање да је путовање могуће, да је корисно и да вриједи покушати!

Међутим, при првим потешкоћама „срећа више не станује овдје”! Бол у ногама (читај нека потешкоћа са здрављем), отежано дисање (то му дође као неразумјевање околине и наше неуклапање у исту), изненадна киша или прејако сунце (нешто попут социјалних потешкоћа, малих плата, неповољних кредита, мале демократичности друштва у ком живимо, итд.) и шта? Како се проблеми гомилају, ми све мање вјерујемо оптимистичкој сигнализацији, а све се више идентификујемо са потешкоћама. Или, рецимо ситуација, кад се уморни и несигурни нађемо пред планинским небодером, засијењени каменим џином, без видљивог пролаза на другу страну, вучемо ногу за ногом… Колико то личи на оне наше животне околности када живимо „дан за даном”, а сваки је дан све тежи и све бесмисленији, док се видљива, мјерљива перспектива прад нама зове „ово је немогуће”!? Дакле, спољне, тзв. објективне околности су тешке, крајње негативне и ми смо, у таквим приликама веома склони да се поистовјетимо са потешкоћама, да изгубимо представу о остварљивости започетог путовања, и да уђемо у стање панике и безнађа.

Наш живот има пуно својстава које га чине сличним путовању (проток времена, промјена унутрашњих стања и промјена спољних околности). Духовни савјети које затичемо на животном путу, савјети које добијамо током васпитања и сазријевања, савјети који су, истовремено и оптимистички и максималистички (нпр. црквено учење о загробном животу, о задобијању тог загробног, небеског живота сада и овдје, својом вјером, својим дјелом…), они представљају одређене знакове на путу, знакове који усмјеравају и који сугеришу могућност успјешног и срећног завршетка. Само што тренутне невоље, и наша склоност да у мучном тренутку сводимо негативан биланс, стварају мрачну слику, слику која је у суштини нереална, лажна.

Зато вриједи поновити како је путовање остварљиво и смислено. Како треба застати, предахнути,… како не треба срљати, већ треба ослушкивати сопствене снаге и осматрати прилике и неприлике око нас. Треба бити упоран и стрпљив, како у корачању, тако и у предасима које смо сами одабрали или су нам наметнути против наше воље и нашега плана. Те ствари се разликују од путника до путника, од планине до планине, али је за све њих једно упутство заједничко не треба одустајати. Ко не одустаје, тај ће проћи преко Дурмитора и сагледаће цио људски живот, а што је још важније онај ко не одустаје, проћи ће кроз живот, као кроз планинску стазу, путем од земље ка небу.

Извор: Вијести

Фотографије преузете са: nspm.rs и vijesti.me

Pin It on Pinterest

Share This