Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Календар

3. јануара 2017. - 8:52

Кроз дијалог владике Данила и игумана Стефана, на посљедњим страницама „Горског вијенца“, Његош изражава своје чуђење, откуд прослава Нове године, у сред зиме, кад нити шта цвјета, нити рађа, – него је, напротив, све оковано снијегом и ледом?

Поред запитаности коју намећу чула и посмарање природе, вјероватно му је ово чуђење било инспирисано сазнањем да све велике цивилизације и културе, почетак новог календарског круга везују за промјене које су, у свијету око нас, највидљивије у прољеће или у јесен. Другим ријечима, Његошево питање је потуно логично, и није сувишно, да га и ми, у ове претпразничне дане, обновимо, и да објаснимо, себи и другима, шта то ми славимо у новогодишњој ноћи? Је ли то, просто, смјена бројева на календару, или нам је мјесец јануар, по нечему већи и значајнији од других мјесеци, – па нам је његов први дан значајнји од, рецимо, првог фебруара или првог маја?

Наравно, да историја не почиње од нас, и да велики број данашњих становника свијета, што би се рекло, „појма нема“ чему или коме је посвећен мјесец јануар, и његов први дан, којим почиње наша нова година, којој се, толико радујемо. Оба календара која су у употреби код нашег народа (грегоријански – у грађанству; јулијански – у црквеном календару ), настала су у Риму, и оба почињу мјесецом јануаром. А јануар је ( само му име каже ), посвећен паганском божанству Јанусу, ономе који влада „свим почецима и прелазима“. Е сад, откуд Јанус у ово зимско доба, – а не, рецимо, у годишњим периодима процвата и бујања?

Било би крајње претенциозно, да у овој свечарској колумни, тражимо одговор на питање шта је Римљане нагнало да Јанусов мјесец поставе у зиму, – а има велики број теза и претпоставки озбиљних истраживача. Оно што је јасно и очигледно, и што налазимо у вријеме почетака прославе Христовог рођења – Римљани су велику пажњу посвећивали астрономској чињеници, да на сјеверној земљиној хемисфери, баш у ово доба, сунчева свејтлост јача и бива дуготрајнија током дана. Отуда је, у претхришћанској култури, 25.децембар био дан кад су пагани прослављали „Непобједиво Сунце“, – дакле, дане или период, када Сунце напредује и постаје присутније. Ето, рецимо, разлога, да пантеистички или идолопоклонички настројени људи, управо ове дане сматрају светим и посебним!

И баш ту долазимо до укрштања двије традиције у овим јануарским свечаностима. Оне паганске и оне хришћанске. Паганска каже да се кроз промјену понашања сунчеве свејтлости, сва природа обнавља, и отуда је Јанус, са два лица ( једно гледа уназад, а друго унапријед ), божанство промјене – поштован баш у дане те и такве обнове. На другој страни, хришћани кажу: „Добро, то је очигледна и богомдана чињеница и несумњива промјена, али није нормално да славимо Сунце и његове мјене, а да не славимо Онога који је то све створио. Није како треба, да славимо пролазну творевину, поред живог и непролазног Творца“. И ето, ту је разлог, што је Црква, узела баш тај дан, некадашњи пагански празник, за датум прослављања Христовог рођења.

Рана Црква се није ослањала на датум Господњег рођења, јер га није могла ни знати (за разлику рецимо, од Васкрса, Вазнесења и Тројичиндана, који су запамћени као догађаји везани за датуме старозавјетних празника ), него је већ установљени дан слављења природних промјена, преименовала у дан „Сунца Правде“ = Христа и Његовог рођења. Оно што је од већине одавно било препознато као дан слављења промјене и почетка, Црква је посудила за своју објаву нове истине, да је међу људе дошао Творац свега,… Творац Сунца, и природе и њених промјена.

Не мислим да Његошу није било јасно све ово. Напротив. Умјетник је направио „игру мишљења и ставова“… како би њом насликао љепоту централног весеља у његовој причи. Љепоту Божића. Актери његовог дијалога, који расправљају о смислу обиљежавања Нове године, сједе поред пламена од бадњака, и славе „Мали Божић“. Његош је знао, да је поред јануарског Сунца, оно истински ново, оно што оправдава прослављање Нове године, – Новорођени Христос!

И заиста, када Црква данас наглашава и позива, како Божић претходи Новој години, и како јој он даје смисао и значај, – односно како без Божића не би имало никаквог смисла прослављати Нову годину, у сред зиме, – Црква се тада бори за смисао светковања оба празника. Она не омаловажава Нову годину, него настоји да јој да прави смисао. Зато је у западном хришћанском свијету, тај поредак смислен и јасан. Свугдје на Западу, најприје се прославља Божић, као Рођење Бога међу људима, и као надградња и продубљење онога што су радили пагани клањајући се Сунцу. Тек након тога, они људи који су прославили поменути догађај, централни и кључни, прослављају и почетак новог годишњег круга, управо започетог доласком Бога међу људе. У Православној Цркви, тај дан је везан за Христово обрезање, први његов улазак у шире друштво, у Храм, – ради испуњења древног старозавјетног обреда.

А прослави Божића, као и сваког већег црквеног празника, претходи Божићни пост, којим се кроз уздржање и молитву припремамо за право славље и празновање. И баш зато, није нормално, не задовољава основне принципе односа према традицији, нити чува смисленост празника…када ми, овдашњи православци, најприје лумпујемо за Нову годину 01. јануара, па онда славимо Божић, па тек онда, ни сами тачно не знајући зашто, „опет“ славимо неку „црквену“ или „српску“ Нову годину!?

Имамо право, на толико простора за достојанство, да почетак Нове године славимо на начин како то раде наша хришћанска браћа, протестанти и римокатолици. Најприје да постимо и Богу се молимо, све до Бадњега дана ( посљедњи дан 40-дневног поста ), па онда да нам славље и свечарски дух, са све поклонима, бадњацима, јелкама и честиткама, у домове уђу са оним „Мир Божији, Христос се роди“! Па тек онда, тако весели, и ако ко воли, „припити“ попут игумана Стефана ( коме душа игра поврх чаше вина ), да се радујемо Новој години, ….али радошћу и топлином Христових бадњака. Не знам за друге, али Црногорци су, баш тим редом, славили Нову годину – јер тако пише Његош, таква је хронологија догађаја у „Горском вијенцу“.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор: Ин4С