Давно је народ рекао: дај човјеку мало власти, па ћеш брзо да се увјериш какав је. Историја је, посебно она политичка, ту изреку много пута до сада потврдила. И овако и онако. И није стала са потврђивањем. Оно се наставља. Све до нас, данас и овдје. И на сваком мјесту. Али, нигдје тако као код нас у Црној Гори.
Није прошло много времена, а ова изрека се, у негативном смислу, потврдила на Рашку Коњевићу, извањем министру унутрашњих послова у Влади Црне Горе. На његову, а и на нашу жалост. Слободан сам да примијетим да нико од млађих кадрова није теже градио политичку каријеру од Рашка Коњевића, а и да је за краће вријеме суновратио. И у моралном, и у стручном смислу. О политичком нећу да говорим. Има ко ђе о томе, па макар и један од лидера опозиције који је до прије неки дан залудно вјеровао у њега и бранио га од мене у „Живој истини”. Замислите шта је све Рашко Коњевић морао да ради Ранку Кривокапићу да би, мимо реда и старијих кадрова, најприје постао посланик, а потом и министар. Знао је да се пут од хонорарног сарадника градске хронике у „Вијестима” до министра у Влади не прелази лако, али да може брзо. Као извањац, тј. као онај који је мимо своје воље рођен изван Црне Горе, Коњевић је врло брзо схватио да му само беспоговорно слугерањство лидеру доноси привилегије и брзи успон у партијској номенклатури. Али, није схватио да му беспоговорно слугерањство доноси још бржи суноврат зато што се као министар понаша као да је и даље шеф кабинета Ранка Кривокапића, који ових дана по Америци држи „предавања” без публике!
Многи су очекивали да ће Коњевић на челу МУП-а, као млад човјек и као дојучерашњи избјеглица из тада ратом захваћене Босне, имати више осјећаја и сензибилитета не само према поштовању закона, него и према људима који данас, као ни он јуче, немају црногорско држављанство. Али, он је наставио са незаконитим идеолошким и партијским прогоном не само свештеника и монаха него и попадија, монахиња и свештеничке дјеце. Умјесто да открива нерасвијетљена убиства и бори се против криминала и корупције, Коњевић гони свештенство без обзира што Управни суд каже другачије. И то не у једној него у више десетина пресуда. Није то без разлога, не само у случајевима свештеника, него и других грађана ових дана поменуо и Бранислав Радуловић, предсједник Управног суда и угледни правник Црне Горе, који се правом бавио и 1979. године, кад је Рашко Коњевић рођен у селу Перин Хан код Зенице у централној Босни.
Напредак у интеграцијама је видљив. Неопходно је да се интегришу све безбједносне методе, камере, шпијуни и ини прислушни уређаји. Прва фаза ових интеграција обухватиће судије Управног суда. Зашто? Зато што судије Управног суда цијене законитост аката органа државне управе, па и МУП-а. И не само што су надлежни да то раде него се и баве својим послом. А то, како кажу резултати, раде веома успјешно, тј. законито и ефикасно. Примијетио сам да у том суду нема разлике између грађанина као странке и туженог органа, па нека је тај орган и МУП. Е, то је оно што смета. И зато се траже безбједносне процјене као својеврстан вид притиска на судије. То је директан удар на темељне принципе правне државе, независност судске власти и људска права и слободе! А кад то тражи министар ресора силе онда то није проблем него драма!
Нијесу више само свештеници канонске Цркве „непријатељи државе” коју би Коњевић и слични да прилагоде себи и својим идеолошким и личним интересима. Видимо да су „непријатељи државе” постали и судије те државе. Сви. Без изузузетка. Свештеници су „државни непријатељи” зато што служе по закону Божјем, а судије Управног суда зато што суде по законима државе Црне Горе. Зато ниједан судија, без обзира у ком суду ради, не смије да ћути на атаке на независност судске власти. Не би ме чудило да се ових дана за све судије Управног суда, а посебно за предсједника тог суда, појаве, као и у мом случају, шверцована мишљења са печатом Агенције за националну безбједност која ће потписивати неовлашћена лица шеф кабинета, секретарица, хигијеничарка или кафе куварица, свеједно и без разлике.
Коњевић се грдно вара ако мисли да ће грађани причом о „сумњивом лицу” заборавити причу о „европском лицу Подгорице”. Узалуд му прича да не демантује оно што каже „једно лице”. То може да прича у Павином Пољу или Перином Хану, а и тамо само као грађанин. Чуди ме да и овом приликом није звао стричеве и племенике из Удружења грађана „Миликићи-Коњевићи” да га бране као што је то недавно чинио.
У жељи да помогнем да се ова ствар ријеши, а прије свега да се обезбиједи независност судске власти, предлажем Судском савјету да прибави изворне стенограме, аудио и видео-снимке са сједница Владе од 12. јуна до 10. јула ове године. Ти трајни записи, али и свједоци међу којима нијесу само чланови Владе, могу да дају одговор да ли је Коњевић говорио о безбједносној провјери судија Управног суда и да ли је ових дана говорио истину када је то, у великој доцњи, негирао. Мислим да је, овом приликом и за сада, од мене доста. Има још ако буде требало!
Коњевић ме подсјећа на вријеме када је књаз Никола био принуђен да октроише Устав. Не желећи да суштински ограничи своју апсолутну власт, у помоћ је призвао Стевана Ћурчића, новинара из Београда, и замолио га да му напише „један уставчић”. Сто и нешто година касније, и Ранко Кривокапић је умјесто министра предложио овог млађахног мини-стар(чића). И тиме нам показао да му је до правне државе и владавине права данас стало колико и књазу Николи до Устава.
Извор: Дан
Фото: Политика (Архива)
