Izaberite stranicu

„Слава Богу нашем Који се противи поноснима,

а благодат даје понизнима!“

(Свештеник Александар Елчанинов)

Моја мајка је родила петоро дјеце. Још једно, нерођено, звало je „мајко“, како је једном рекла, „као из дубине, из далека“, и то би је будило из сна. Али, муж јој је рекао да морају проћи бар четири године између два порођаја… Али се Бог „умјешао“ у планове о формирању наше породице, па је моја мајка у задњој трудноћи носила близанце. То нијесу знали до самог порођаја!

Док сам била у дому својих родитеља, сметало ми је што су обоје били код куће (мајка је била домаћица, а отац занатлија). Мојим другарицама родитељи су радили државне послове и били одсутни по пола дана. Често сам приговарала мајци што и она није завршила неке школе и радила као директор, или већ неки службеник, већ се удала млада, са непуних осамнаест година, родила петоро ђеце.

Данас, када ме неко пита колико ђеце имам, обично кажем: Имам Милицу. Не желим да кажем да имам једно дијете.

Моје дијете жели свеприсутност мајке. Ето, моја Милица има школовану мајку, која ради државни посао, али нема брата и сестру, барем не оне које јој је мајка родила.

Битно је шта помислимо и пожелимо, па чак и кад смо мали. Свака мисао има своју путању.

Једном приликом питала сам Оца: „Је ли моје дијете добро“? Хтјела сам да ме похвали као добру мајку. А он је одговорио да је Милица већ сада, од 10 година, боља од мене.

Ипак, није таква због мене?! Бог се најприје, и најбоље, брине о свима нама. А родитељ је ту да само прихвати Божију промисао.

Жалила сам се Оцу, на исповијести, а он ме упитао: „Зашто се жалиш, па имаш све, дозволи да и други имају дио тога што ти имаш!“.

„То ми је мало“, помислих, али не рекох Оцу.

„Зашто Ви мене не волите?“ – ето, то га упитах!

Наравно, Отац је само ћутао.

И на безброј мојих ранијих исповијести, Отац би углавном ћутао.

Рекао би ми само, отприлике, да се мало смирим, помолим, и да ће све доћи на своје мјесто.

Искрено сам се чудила зашто Отац ћути на моје исповијести. А испоставило се да сам се ја бунила на Божија створења, ради којих се Син Божији родио, жртвовао и васкрсао, па и на родитеље, који су под заштитом Божије заповијести. Хтјела сам да ме Отац учи духовним стварима, као мало дијете, али Отац је желио да осјећајем градим своју вјеру, да срцем напредујем, а не да умом философирам. У таквој вјери, срчаној, нема много мјеста за ријечи. Једноставно је то: пјеваш, јер осјећаш радост; волиш, јер осјећаш љубав; вјерујеш, јер осјећаш да си у наручју Онога који се безусловно родио и поднио жртву за тебе. „Благо онима који не видјеше, а повјероваше“. Наше духовне очи су наша срца. Тјелесне очи само рефлектују стање срца.

А опет, мени је та прича изгледала хладна…

Ти „хладни Очеви тушеви“ су изазвали код мене упалу, која је усљед непридржaвањa лијечења проузроковала страшне бољке: сујету, понос, егоизам.. Мислим ја да сам ушла у неке духовне висине, па могу безбрижно да брчкам по духовној низини, и да сортирам добро од лошега. И, наравно, услиједио је закључак: „Ма, довољан ми је само Бог мој!“ Ове „финесе“ наших очева, свештеника, превазишла сам. Сад би требало да сам задовољна, али немам мира. Најприје морам наћи саговорника који ће ме подржати и побједа је на видику, и мир сигурно са њом.

Изабрах саговорника – моје кумче. Откривала сам му, као „искусни вјерник“, духовне тајне. Саслушавши ме, даде ми један текст свештеника Александра Елчаникова.

Ех, какав текст! Па, ту сам управо ја описана на најбољи могући начин! Заиста, била сам у шоку! Мој Отац је све то знао, али је хтио да до тог сазнања дођем сама, претпостављам. Љубав наших очева, духовника, исповједника, баћушки, превазилази овај грдни свијет.

„Оче, како да се осјећам?“

„Кад ме видиш да се радујем и ти се радуј, кад ме видиш да се молим и ти се моли…“ Нека би сви у радости свог Оца, увезани и дријешени љубављу, дочекали и прославили рођење Христово!

***

Једна дивна жена, која је радила у фирми у којој радим, трагично је изгубила живот. Када се то догодило, имала је двогодишњег сина.

Након неколико година, сасвим случајно пронашла сам њен роковник. У њему је на неколико страница описала „пут“ своје трудноће, порођаја, првих и најрадоснијих тренутака са својим сином. На почетку је писало: „Свом сину Милану, када буде знао да чита и да разумије“.

Бог је уредио да Милан на свој 12. (или 13.) рођендан добије на поклон роковник своје мајке. Био је мали када је пострадала и засигурно се не сјећа њених очију, њене љепоте… Али, осјетиће љубав своје мајке.

Почео је пост. Уз сва размишљања о грешкама и исправкама, у моме пустом и хладном срцу хтједох да упалим жар. И опоменух се Библије, и те дивне жене.

И моја мајка је изненада умрла. Али, је сам је упамтила. Живот мој испуњен је њом, иако није ту, са мном.

Недостаје ми још нешто, што би ме узнијело на небо, да на тренутак осјетим загрљај Створитеља, да и ја чујем Његове ријечи: „Брзо, изнесите најбољу хаљину и обуците је! Ставите јoj прстен на руку и обујте јoj сандале. Доведите угојеног јунца и закољите га, па да једемо и веселимо се, јер ми је ова кћи би мртва и оживје, би изгубљена и нађе се!“ И узех Библију да читам. Више пута сам покушавала да је прочитам и никада нијесам успјела, Али, сада хоћу, хоћу да тражим ријечи које нам је Бог Син Исус Христос оставио, преko пророка, само за мене, да Га се увијек сјетим, да Га не заборавим, јер и Он мене није заборавио у часу cтpaдaњa Свогa. Као што је она дивна жена оставила спомен своме сину, да је памти по њеној љубави. Сада ми Библија не представља „тешко и неразумљиво штиво“, већ највећу љубав срца мога. То ће бити Извор на којем ћу спирати своје сузе и гријати своје срце, у дивном Врту Љубави.

„Боже, волим Те!“ – то је вез који мој разум приноси на олтар мога срца. Помози, Господе, мојем срцу да узнесе тај вез ка Teби и препозна Tебе Боже у сваком створењу Твоме и осјети Дах Твој у сваком откуцају своме!

Зорица Дабановић

Pin It on Pinterest

Share This