Већ од првог дана њене обнове, на цркву су се обрушили силном мржњом, коју у себи има само богоборна душа, поручио је Пламенац
Подбодени десетогодишњицом мученичког живота храма Свете Тројице, Црном Гором ових дана сквиче демони насељени у душама богобораца, насукани на Румијску цркву као набодени на глогов колац, а модерни црногорски гонитељи Цркве прогоне је, називају је погрдним именима, импутирају јој свакојаке неистине и траже њену главу, оцијенио је барски парох Јован Пламенац. Уочи 31. јула – 10. годишњице од обнове цркве на Румији, Пламенац напомиње да храм Свете Тројице није пореметио вјерски склад међу барским житељима, те да је на обновљени објекат обрушена мржња.
– Обновљена црква Свете Тројице на Румији људима у Црној Гори, којима је богоборна идеологија одузела духовни вид, засметала је као што штакорима засмета сунчева свјетлост. И већ од првог њеног дана обрушили су се на њу силном мржњом, коју у себи има само богоборна душа. Као што су својевремно Диоклецијан, Максимилијан и други гонитељи Цркве стављали хришћане на муке, светог Ђорђа, светог Димитрија и многе друге које кроз вјекове слави читав хришћански свијет, тако ови модерни црногорски гонитељи Цркве прогоне Румијску цркву – називају је погрдним именима, импутирају јој свакојаке неистине, траже њену главу. Као када су пред Кајафу, и пред Пилата, довели лажне свједоке да би осудили Исуса Христа, тако након обнове Румијске цркве изводе лажне свједоке који тврде да је она пореметила барски међувјерски склад, да у Румијској литији након њене обнове не учествују муслимани и римокатолици. То раде без иједног доказа, без податка колико је муслимана и римокатолика учествовало у Тројчинданској литији прије обнове Румијске цркве, а колико након њене обнове. Штавише, ниједном нијесу дошли на Тројчинданску литију, да виде шта се ту догађа – рекао је Пламенац за „Дан“.
Овдашњи народ који, како каже, прима здраво за готово лаж да је црква учинила да у Тројчинданској литији више не учествују римокатолици и муслимани, „као из туђе главе, као да нема сопствени мозак, подбоден свакојаком несојлуку склоним медијима“, као некадашња свјетина која је, када јој је Понтије Пилат показао Исуса Христа и упитао да ли да га пусти, јер на њему не налази кривице, викала да га разапну, ових 10 година живота тражи распеће обновљеног храма.
[pullquote]
Оваплоћење наде вјерника
Пламенац наводи да је Црква Свете Тројице на Румији оваплоћење наде многих генерација житеља Бара и његове околине да ће се црква на румијски врх кад-тад вратити.
– Њени метални зидови надојени су љубављу и вјером тог народа, али и сваком грашком њиховог зноја искапалог док су у литији износили по камен. У међувремену, богоборна идеологија, попут куге, захватила је овај народ и многима изокренула свијест. Након Другог свјетског рата, када је та идеологија зацарила овим просторима, власти су забраниле румијску литију. Обновио ју је 90-их година тадашњи барски парох протојереј Богић Фемић. У Румијску литију вратили су се многи православни житељи Бара и његове околине, али и понеки рикоматолик и муслиман – указује Пламенац.
[/pullquote]
– На тој лажи, уздижући је до бесмисла да је обновљена Румијска црква угрозила црногорску државну самобитност и црногорски национални идентитет, притом кукавички набијајући нос у пијесак пред промоцијом „Велике Албаније“ пред њом и по њој исписаним графитима „Ово је Албанија“ и другим, који су њене ране, узгојена је расправа о њој у Европском парламенту, безброј расправа у црногорском Парламенту, безброј пута у медијима изливена мржња, али и проглашено и законом заштићено нематеријално културно добро „Култ Светог Владимира“. Свима им је поента била – Румијску цркву неопходно је порушити, или барем измјестити. Румијска црква већ десет година живи уз ту лаж и њене посљедице. С друге стране, све вријеме она је обавијена љубављу и поштовањем оних који се нијесу упрегли у актуелно црногорско богоборство – истакао је Пламенац.
Он истиче да је црква Свете Тројице на Румији бисер православља и да је у ових десет година била раздјелница добра и зла у Црној Гори.
Присјећајући се 31. јула 2005. године, дана освећења обновљене цркве, на румијском врху се, како наводи Пламенац, сабрало преко хиљаду људи, наводећи да их је „сабрала скупштинска и медијска хајка на тек обновљену црквицу Свете Тројице, коју су освештали митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки Григорије“. Напомиње да је у јуну те године црква хеликоптером изнијета са ливаде на којој је данас Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару на врх Румије.
– Све је почело само мало раније. Баранин Мило Драговић био је у Хиландару на Светој гори, сањао је цркву на Румији и свој сан испричао хиландарским монасима који су му благословили да од митрополита Амфилохија затражи благослов за градњу цркве од метала. Пројекат цркве урадио је инжењер Мијо Лекић и црква је изграђена за само 12 дана. Од тада па до данас обновљена Румијска црква проживјела је мало лијепих дана. Таквим се могу назвати они дани у којима је у њој приношена служба Богу, када су се на литургије у њој служене окупљали добронамјерни људи. Ево десет година на Тројчиндан Литургија у цркви Свете Тројице на Румији служи се поред крста којег је у рукама држао свети Јован Владимир када је убијен у Преспи. Више од четири године у њој је Литургија служена безмало сваког мјесеца, и по жеги и по снијегу – истиче он.
[pullquote]
Јубилеј
Поводом 10. годишњице од обнове Румијске цркве, сјутра ће у њој бити одслужена литургија. Како је казао Пламенац, организован је превоз испред Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару и креће се у 7 сати.
[/pullquote]
Пламенац наводи да је вјековима вјерни народ Бара и његове околине у Тројчинданској литији ишао на врх Румије за крстом светог Јована Владимира, којег, како подсјећа, чува микулићка породица Андровић.
– Литија је првобитно ишла од манастира Пречисте крајинске, а касније, као и данас, од цркве Светог Николе у Микулићима. Сваки човјек у литији износио је по камен на румијски врх, са надом и вјером, која је преношена из генерације у генерацију, да ће се онда када се сакупи довољно камења црква која је због гријеха одатле одлетјела, вратити, да ће долетјети – објашњава Пламенац.
Временом су, како наводи, разни окупатори освајали ову територију и домицилном народу наметали своју религију.
– Тако је један дио овдашњег народа отпао од православља и примио римокатолицизам или ислам. Али, одступањем од вјере прађедовске нијесу се одрекли надања својих предака да ће се црква једног дана вратити на врх Румије и наставили су да у Тројчинданској литији износе по камен као свој прилог остварењу те наде – истиче он.
Ана Топаловић
Извор: Дан
