Познато је да подјеле у овдашњем друштву нијесу од јуче, оне безмало имају вишевјековно „искуство“, садрже у себи племенског локализма, идеолошко-политичке обојености, историјско социјалног поријекла и ко зна чега још.
Обзиром да се налазимо на простору на ком се сусрећу цивилизације Истока и Запада, сударају свјетови, културе, онда и ово претходно речено на неки начин постаје лакше разумљиво.
Очигледно је да то распеће између словенске, изворишне (православне) реалности и западне равнодушности оставља трага на наше свеукупно национално, државотворно биће.
Ми смо отишли и корак даље у том свом контемплативном и социокултуролошком и идентитетском погледу, па смо подјеле продубили у самом нашем коријену.
Наш доживљај, или боље рећи неких од нас подразумијева да све оно што је некада било једно, заједничко и наше, сада одједном постаје друго, туђе и страно.
Сви заједнички ратни, политички и други успјеси доживљавају се селективно, притом хируршки прецизно детерминишући све оно што је било српско, као туђе, а ако нема ништа црногорско (бар у етимолошком смислу), онда се и не помиње?!
Негативна аутоидентификација доживљава свој врхунац.
Ако и један велики догађај и јубилеј треба да нас приближи једне другима (нас Србе и оне који се изјашњавају као Црногорци) да заједнички погледамо у то миленијумско трајање, у вјекове који прохујаше овим просторима (или простори њима), онда је то без икакве сумње хиљадугодишњица од мученичког страдања Св. Јована Владимира, зетског краља.
Колика је величина овог првог српског светитеља и великог мужа из нашег рода, говори и податак да је готово подједнако (или боље рећи, не зна се гдје је више поштован), да ли Грчкој, Македонији, Бугарској, Албанији или код нас?
Његов култ је нешто што је својеврстан феномен на овим нашим и ширим просторима, а тај миленијумски траг саможртвене љубави Св. Јована Владимира управо најбољи примјер благочестивости овог смјерног и богоугодног средњевјековног владара, који је управо жртвујући себе за свој народ, (за разлику од многих који жртвују народ себе ради) потврдио своју вјерност својим темељним опредељењима и самоме Творцу.
Управо, на свим иконама овај благочестиви српски владар из древне Диоклије држи своју главу у руци, приносећи је на жртву, што без дилеме потврђује ону библијску ријеч „да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје“! Свети Јован Владимир уз Светога Саву представља тај други стуб или крајеугаони камен на коме почива наше историјско памћење, вјера наших отаца и наша и наша будућност, без обзира какав државни, административни или други формат обухватао простор на коме живимо и какав год нисио назив.
Историја нас учи, да су многе државе настајале и нестајале, управо је Диоклија примјер нестанка једне државе, која никад више није могла бити васпостављена, али оно што је свето и честито остаје за вијек вјекова.
Сви они покушаји буђења и вјештачког „оживљавања“ некакве дукљанске паганштине, што је у основи тражење неког необичног коријена, којим се жарко жели пронаћи нешто што би требало да потврди данашњу црногорску самосвијест, или бар нешто што је старије од српства и на тај начин показати неки плитки „аргумент“ по којем данашња Црна Гора нема везе са српством(?), као што смо свједоци завршавали су и данас завршавају безуспјешно.
Наши средњевјековни владари црпили су своју и снагу и сваку другу моћ из оданости вјери православној, Богу, светињи, зато су наше и српске и приморске земље у том периоду биле тако јаке и моћне.
Свети Јован Владимир је ипак један, и било какав покушај подвођења зарад идеолошко—политичких калкулација, може бити контрапродуктиван и опасан, додавали му уз то дукљански (све унапријед речено), зетски (што је најправилније, јер држава којом је владао се звала Зета), он је наше бесцијен благо, велико наслеђе, својеврсна легитимација пред свеукупном хришћанском Европом, понос нашег рода.
Да има слоге и разума у Црној Гори, као што их нема, на његовим светим моштима требало би да се догоди наше унутрашње, црногорско помирење, међусобни опрост, заборав свега онога што унижава човјека, његово људско достојанство и исконску природу.
Велелепни храм у граду Бару, који је управо посвећен овом нашем великану, требало би да буде мјесто новог почетка нашег православног човјека, братског помирења, стављања по страни идеолошких заблуда, братских омраза, зађевица, мржње, сваког вида апостасије…
Ако некоме није довољан разлог да буде дио прославе великог јубилеја, у малом приморском граду Бару, чију величину по свом обиму превазилази догађај освећења храма и присуство свеколиког православља (готово свих патријараха) и представника других цркава, онда овај догађај и није за њега или боље рећи, није сам достојан овог догађаја.
Но, не треба никад бацати бисере пред свиње, или по оној старој, не треба сипати орахе вилама у врећу, нити учити гордог мудрости, да вријеме не пропадне и да се људи не чуде.
Срећан јубилеј наследницима Светог Јована Владимира и Светога Саве.
Вељко Рачић
Извор: ИН4С
