Видео: У Шапцу представљено четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа“  Митрополита Амфилохија

14. фебруара 2018. - 11:03

Са благословом епископа шабачког Господина Лаврентија у Шабачком позоршту пред бројним аудиторијумом представљено је четворокњижије „Љетопис новог косовског распећа“  Митрополита Амфилохија.

Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић.

Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година.

Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао:

Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или  убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“

Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. 

Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“

Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама.

„Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу  православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима,  и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије  него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.

Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да  још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао.

Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао:

Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници  косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо  Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…

Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово.

Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао:

Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата,  треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.

Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији.

Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту  снага Косова није у биологији.  Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве.

У  надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова!

Извор: Црквена Општина Шабац